Šta biste uradili kada biste uvideli da vam se država kreće ka tiraniji? Ako bi jedan čovek postajao isuviše moćan, da li biste i šta to uradili da ga u tome zaustavite? Ovo pitanje režisera Kokana Mladenovića, koje je Šekspir postavio još davne 1599, ponavljano je više puta sa Velike scene Narodnog pozorišta Republike Srpske u srijedu uveče.
Posljednju noć jubilarnog dvadesetog izdanja Teatar festa "Petar Kočić", u čast nagrađenih odigrana je predstava "Julije Cezar" po tekstu Vilijama Šekspira i u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića.
Mladenović, koji u regionu važi za jednog od najsmjelijih, najangažovanijih i, ako hoćemo, najkontroverznijih pozorišnih režisera, ovo izvođenje pomno je posmatrao sa balkona, a kakav je pozorišni život na Balkanu i koji su zadaci pozorišta ovdje i sada, nakon predstave govorio je za "Nezavisne".
NN: Čini mi se da je jedna od poruka Vaše predstave da Cezarovo, Šekspirovo i naše vrijeme pati od istih bolesti i da je suštinski isto. Problemi čovječanstva se nisu mnogo promijenili. Da li pozorište jeste, da li ono išta može da promijeni ili samo da konstatuje stvari?
MLADENOVIĆ: Mi ovom predstavom pokušavamo da nešto značajno promenimo. Ona je naišla na burne reakcije u Srbiji i u Crnoj Gori, gde se svako u tom pitanju "Šta biste uradili kada bi jedan čovek..." prepoznaje svog lokalnog uzurpatora, svog apsolutistu, bio on predsednik opštine, predsednik vlade, ili predsednik neke države. Meni je veoma važno da pozorište vrati sebi tu tribunsku funkciju, funkciju javne reči kazane sa scene. Ta javna reč može da bude opasna, pokretačka.
NN: Svakako tako je nekada bilo?
MLADENOVIĆ: Mi stalno zaboravljamo da smo 2.000 godina od nastanka teatra pa do Gutemberga bili jedini masmediji, jedino sredstvo masovne komunikacije. Ko god je hteo nešto važno da saopšti, radio je to upravo preko teatra. Mi smo se onda pod naletom masovnih medija povukli. Sami smo sebi ukinuli tu moć i tu slobodu javne kazane reči. Verujem da ovakve predstave, kao i predstave i Olivera Frljića i Andraša Urbana i mnogih drugih kolega, upravo vraćaju teatar u tu njegovu tribunsku funkciju, da u direktnoj komunikaciji s publikom razmislimo u kom to svetu živimo.
NN: Da li se taj svijet razlikuje u današnjoj Italiji na prostoru gdje je živio Julije Cezar, u Egleskoj, kojom je nekada hodao Šekspir, i kod nas, koji i te kako imamo koga da pomenemo, ali koji smo ipak preskočili određene razvoje civilizacije, kao što su humanizam, renesansa...?
MLADENOVIĆ: Ne razlikuje se. Mi smo po svim devijacijama političkog sistema dio jednog velikog sveta. Posle Trampa u Americi, besmisleno je govoriti o tome da čitav svet nije postao pseudodemokratska farsa. Sve te lepe velike reči o demokratiji, pravda, jednakost građana, ljudska prava, ravnopravnost svih ljudi i nacija su očigledno samo floskula kojom neke interesne grupe i neki apsolutisti izrabljuju obične građane. Na našim prostorima se ne dešava ništa specifičnije trenutno nego u svetu. Mi prosto imamo jako malo suštinski demokratku tradiciju, ali način na koji se uzurpira fenomen demokratije, način na koji su ti parlamenti tek ustavni dekori nekih interesnih grupa ili apsolutističkih vladara je potpuno isti i kod nas i u svetu.
NN: Samim tim i Vaša predstava govori kako o lokalnom, tako i o globalnom fenomenu...
MLADENOVIĆ: Da, to je prosto uzurpacija demokratije, svođenje demokratije na prazne reči, pravljenje farse od jednog od najvažnijih fenomena ljudskog roda. Objektivna ravnopravnost svih ljudi jeste obaveza sveta u kojem živimo. Ja prosto mislim da je zadatak pozorišta da demistifikuje sve laži, pa i te o demokratiji, koja je sve samo ne demokratija.
NN: Pomenuli ste ranije da su beogradska pozorišta izgubila hrabrost. Da li je to razlog što radite koprodukcije?
MLADENOVIĆ: "Julije Cezar" je proizveden u Crnoj Gori, na "Budva grad teatru". Njihov producent je Centar za kulturu "Svilajnac". Svilajnac je jedan od retkih opozicionih gradova, jedna mala varoš u Srbiji, ali koja ima opoziciono vođstvo. Igra se u Somboru, koje je jedno od retkih hrabrih pozorišta koje je smelo nakon svega da nas primi na repertoar. U Srbiji je vlada aktuelnog premijera napravila takvu vladavinu straha i autocenzure kod umetnika, da je iluzorno očekivati da će jedna predstava koja otvoreno govori o zloupotrebi demokratije imati otvoreni put i da neće imati puno smetnje. Na mnogo festivala i u mnogo gradova pokušavamo da pozorište bude naš gerilski način borbe.
NN: Često ste u Banjaluci. Koje je Vaše mišljenje o NP RS i ovdašnjem pozorišnom životu?
MLADENOVIĆ: Narodno pozorište Republike Srpske ima jedan od najboljih ansambala u regionu i ja sam više puta, na svoje ogromno zadovoljstvo, sarađivao s njima. Mislim da svi zajedno moramo da budemo mnogo hrabriji, mnogo otvoreniji, mnogo smeliji, da prosto ne smemo da okrećemo glavu od života koji nas okružuje, jer je u njemu toliko mnogo devijacija i problema, da je prosto kukavički da se pravimo da ih ne vidimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.