Nagrada mojoj knjizi "Ovaj svet" jeste iznenađenje za mene, jer je književna produkcija na srpskom jeziku prilična, rekao je kraljevački pjesnik Živorad Nedeljković, dobitnik nagrade "Meša Selimović".
Nedeljković radi kao glavni urednik izdavačke djelatnosti Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" u Kraljevu, a od 2009. je glavni i odgovorni urednik časopisa "Povelja". Poezija mu je prevođena na engleski, ruski i poljski jezik. Dobitnik je "Zmajeve nagrade", te nagrada "Branko Miljković" i "Đura Jakšić".
Posvećenik je poezije i upravo je poezija, uz dobijenu nagradu, bila glavna preokupacija razgovora s njim.
NN: Da li Vas je nagrada "Meša Selimović" iznenadila, s obzirom na to da ste je dobili za poetsku zbirku, a poezija se, u raspodjeli važnijih nagrada, često nađe u drugom planu?
NEDELJKOVIĆ: Nagrada mojoj knjizi "Ovaj svet" jeste iznenađenje i za mene. Književna produkcija na srpskom jeziku je prilična, u svakom žanru ima izuzetnih ostvarenja, a brojnost i raznovrsna interesovanja članova velikog žirija koji je odlučivao kome će pripasti nagrada "Meša Selimović" čine da ishod glasanja bude teško predvidljiv. Ne znam da li ovo priznanje pospešuje dublji interes za poeziju, ali, bez sumnje, nagrađenoj pesničkoj knjizi omogućava da se bar nakratko izdvoji iz okruženja vrednih dela iz drugih žanrova i bude u žiži. Ipak, iako skrajnuta, poezija, rekao bih, sama bira tu poziciju, računajući, u najboljim slučajevima, na večnost.
NN: Nagrađena zbirka poezije nosi jednostavan i lijep naziv "Ovaj svet". Šta je to zapravo što ona kazuje ili otkriva o ovom svijetu? I kako pjesnici uspijevaju uvijek pronaći nešto novo u onome što će većina ljudi doživjeti kao već viđeno?
NEDELJKOVIĆ: Kad su nastajale pesme iz knjige "Ovaj svet", čini mi se da nisam imao nikakvu jasno izraženu nameru ili želju. Jednostavno sam pisao, a kada sam kasnije za knjigu odabirao pedesetak od dvostruko više napisanih pesama, uočavao sam šta je to što ih vezuje i svrstava u ovaj ili onaj ciklus. Ovaj svet nepobitno postoji, postoje i neki drugi svetovi, postojimo i mi, svako sa svojim svetom i sa svetovima. Čini mi se da se u knjizi ukazuje na mnoga od tih postojanja, ona se, kao i neka druga, u većoj ili manjoj meri razotkrivaju. Njihovo preplitanje je zapravo čudo koje nam štošta obelodanjuje, a još je više onoga što skriva od nas. Može biti da je i poezija upravo jedno takvo čudo.
NN: Vaša poezija je stvarnosna i stoga čitljiva, oslikava situacije iz života izvlačeći iz njih univerzalne poente. Smatrate li da se savremenoj poeziji naprosto nameće da bude takva - jednostavna i da ukazuje na suštinske stvari?
NEDELJKOVIĆ: Bez sumnje je da nam u svetu koji tek delimice razumemo, i onda kada ga u tančine poznajemo, potrebno što više jasnih i prisnih uporišta. A, sve ono što suštinski razumemo doživljavamo kao svoje. Tako je i s poezijom, kojom smo zadojeni u prvim godinama života, koju su nam najbliži šaputali, uspavljujući nas pesmama Jovana Jovanovića Zmaja ili Branka Radičevića. Ili nekog drugog pesnika. I oni ljudi koji posle nikakav drugi dodir s poezijom nisu imali, pamte to osećanje srastanja s rečima, tu radost i plimu jezika koji nas opija i upija. Moguće je da i u drugim životnim dobima, ne samo u detinjstvu, između našeg bića i bića jezika postoji znak jednakosti. Moguće, samo onda kad se reči bave suštinom otkrivajući nas i naše lepe obmane i zanose naš svet nama samima. A, lepo je kada u tom pregnuću postoje i saučesnici.
NN: Da li ste pokušavali pisati prozu? I koliko je teško opstati u literarnom svijetu isključivo kao pjesnik?
NEDELJKOVIĆ: Pisao sam nekada davno i priče, neke od njih sam objavio, a prestao sam da se okušavam u prozi kada sam razumeo da proza i poezija traže sasvim drugačija posvećenja. Za sve što želim i što mogu da kažem, poezija mi je dovoljna. A, opstajanje u literarnom svetu nije pitanje koje me se naročito tiče. Moje je da pišem, da potom učinim još samo jedan korak: da ponudim rukopis izdavaču. Posle toga, njegova sudbina ne zavisi od mene. Poezija jeste i uvek je bila u senci proze, ali se na duge staze taj odnos postepeno, ipak, menja. Ako se osvrnemo na bilo koji period u istoriji naše književnosti, uočićemo da broj pesnika čija su imena ostala trajno zapisana nije manji od broja imena onih koji su se bavili prozom. Naprotiv, veći je.
NN: Šta je to što Vas je podsticalo da tokom svih Vaših stvaralačkih godina ne odustanete od poezije i kako biste demistifikovali inspiraciju?
NEDELJKOVIĆ: Nisam se pitao zašto ne odustajem od poezije, valjda zato što nikada nisam pomišljao da odustanem. Zašto bih se lišavao nečega što mi donosi toliko zadovoljstva i radosti uvek kad se na belini papira pojave stihovi za koje nisam ni mogao znati da će ih biti, da negde u meni postoje. Neuporedivo je to osećanje kad se pomaljaju reči; taj proces koji nadgledamo i upravljamo ponekad njime, kao što, u izvesnoj meri, i svaka pesma oblikuje nas. Inspiraciju ne umem ni da demistifikujem ni da je mistifikujem. Uvek kad uzmem olovku i papir nešto i napišem i nastojim da napisano bude što bolje. Ponekad ne pišem po nekoliko meseci, nemajući objašnjenja za te pauze. A, objašnjenja sigurno postoje. Biće da neko zna sve o njima, isto kao i onim darovima kad u jednom danu nastane po nekoliko pesama. Eto, neko zna i to je dovoljno. Moje je da budem zahvalan i da poštujem tu nedokučivu volju.
Srbija ima odlične poete
NN: Kakva je situacija u današnjoj Srbiji kad je riječ o pjesništvu? I imate li Vi neke pisce koje favorizujete ili doživljavate kao sebi bliske?
NEDELJKOVIĆ: Čini mi se da imamo odličnu poeziju, da je bezmalo nemoguće sagledati svo to generacijsko, tematsko, stilsko i ko zna još kakvo obilje. Postoji mnogo mladih autora, obrazovanih i nadarenih, koji imaju punu samosvest o onome što rade. Uz brojne prethodnike, već dokazane pesnike, bliski su mi ti pesnici iz nove generacije, čije sam knjige potpisao kao urednik, a objavila ih je Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva.