Tito nije voleo modernu, a jeste klasičnu umetnost, ali je i vrlo dobro znao da koristi umetnost u političke svrhe, tako da su se pejzaži nalazili u njegovoj rezidenciji ilustrujući zapravo tu državu kojom je on vladao, rekla je za "Nezavisne" Ana Panić, kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije (MIJ) i autor izložbe "Umetnost i vlast - pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita", koja će večeras u 20 sati biti otvorena u Muzeju savremene umjetnosti u Banjaluci, a posjetioci će istu moći da vide do 16. oktobra.
"Sa druge strane", dodaje, "ono što sam ja na drugom delu izložbe pokušala da predstavim jeste da pejzaži vrlo dobro i doslovno ilustruju njegov život i to se vezuje za žitije svetaca i njegovu civilnu religiju u kojoj smo živeli."
Na izložbi će biti prikazano 46 slika, 11 grafičkih listova Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Petra Dobrovića, Petra Lubarde, Milana Milovanovića, Peđe Milosavljevića i drugih, pet maketa kućica i dva savremena video-rada. Najstarija slika datira iz 1903, a na izložbi će se naći i savremeni radovi nastali 2012. i 2013. godine.
NN: Radovi sa izložbe nisu samo nevini prikazi prirode i gradova, već su imali jasnu političko-propagandnu ulogu u Titovo vrijeme?
PANIĆ: To su slike prirode i gradskih pejzaža za koje sam se u jednom trenutku zainteresovala. Šta stoji iza njih, zašto baš prikaz nečega stoji na zidu i na kom zidu. Mnoge od tih slika su bile u Titovoj rezidenciji, neke bi završavale u podrumu jer se verovatno nisu uklapale u vodeću paradigmu i to je zapravo bio početak za moje istraživanje. Želela sam da pokažem koliko su mitološke prakse bile ustaljene u različitim medijima, i kroz visoku umetnost, ali i kroz makete koje rade pioniri ili obični ljudi, penzioneri. Vrlo mnogo pažnje se ulagalo da se od Tita napravi ono što se na kraju napravilo, a to je neki mit.
NN: Koliko su ljudi zainteresovani za taj mit danas?
PANIĆ: To je pitanje za naš muzej. Uglavnom dolaze oni koji imaju afirmativan stav prema Titu, možda i iz razloga jer se nalazimo na mestu gde je Titov grob. U principu, ljudi koji imaju kritički stav prema Titu ne dolaze, tako da taj deo zajednice mi nemamo među svojim posetiocima iako bismo želeli da imamo i pokušavamo da dođemo do cele zajednice jer mi nismo samo muzej za afirmaciju Jugoslavije nego pokušavamo da se na kritički način bavimo nasleđem koje nam je povereno na čuvanje.
NN: Koliku zbirku zapravo posjeduje MIJ?
PANIĆ: Umetnička zbirka je preko 5.000 dela, dok sve ostale zbirke: arheologija, primenjena umetnost, numizmatika, ima neverovatan broj poklona. Iz svake od 72 zemlje koju je Tito posetio imamo ponešto.
NN: Koliko je Tito poklanjao pažnju pejzažima u odnosu na apstraktna i neka treća djela?
PANIĆ: Apstrakciju nije voleo, to je opštepoznato, čak je protiv apstrakcije imao javne istupe. Hruščov, recimo, nije voleo apstraktno slikarstvo i najjeftini način za sakupljanje političkih poena kod njega za Tita bio je da kaže da se ne daju državne pare za takva nakaradna dela koja niko ne razume. Sa druge strane, ta dela su nastavila da postoje i te kako, da dobijaju nagrade na državnim konkursima, tako da je bilo jasno da je to bila neka politička igra, a da je zapravo apstraktna umetnost bila jako dobra i da je Jugoslaviju predstavljala kao savremenu i otvorenu zemlju koja ima umetnost kakva je i u svetu. Ta dela se dakle nisu nalazila u Titovoj rezidenciji, gde su bile slike klasične slike Bukovca, Dobrojevića, Nadežde Petrović, Save Šumanovića.
NN: Dakle cenzura je bila manje prisutna u slikarstvu u odnosu na književnost ili filmsku umjetnost?
PANIĆ: Mnogo manje, osim izložbe dela Miće Popovića, koja je bila zabranjena, praktično otvorena i zatvorena, mi nemamo nekih podataka o zabranama. Čak i apstraktna umetnost koju je sa jedne strane kritikovao sa druge strane, kada je Džamonja uradio partizanski apstraktni spomenik, Tito ga je otvorio i u govoru rekao da ne razume šta spomenik predstavlja, ali da veruje da je umetnik imao dobre namere u vezi partizana.
NN: Za razliku od cenzure, kolika su bila dodvoravanja Titu?
PANIĆ: Dodvoravanja naravno da je bilo mnogo, najviše kroz poklone, u koje se svrstava i zbirka pejzaža koju sada predstavljamo. Na sceni je bio nihilizam poklanjanja. To je uvek išlo preko kabineta, vodilo se računa ko je darodavac, ukoliko je on po nekom osnovu nepodoban, poklon je vraćan, ukoliko je obrnuto, poklon se prihvata. Naravno, kabinet je radio po Titovom ukusu, tako da imamo često bizarne i čudne primere skulptura i ostalih umetnina onih koji su želeli da se predstave Titu u najlepšem svetlu, a u tome nisu uspeli, kao i onih koji to jesu, tako da na ovoj izložbi imamo i sliku Nadežde Petrović iz 1904, što je poklon grada Čačka Titu, a Nadežda Petrović je nešto najbolje što grad Čačak verovatno i danas može da ponudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.