Nabavke iz Rusije dovele su Srbiju pod rizik da podlegne američkim sankcijama. Do toga nije došlo, ali je upozorenje iz Washingtona stiglo, kaže Daniel Šunter, urednik Balkanske bezbednosne mreže.
Posle šestomesečne pauze u međunarodnoj vojnoj saradnji, Srbija je ponovo aktivna kao članica NATO programa Partnerstvo za mir. Britanski instruktori obučavali su proteklih dana srbijanske vojne kadete zimskim veštinama. Trenutno, najveća misija Vojske Srbije je u Libanu, gde srbijanski vojnici rade zajedno sa kolegama iz Španije i Italije koje su NATO članice. Sve su ovo aktuelnosti na koje u razgovoru za Oslobođenje upućuje Daniel Šunter, urednik portala Balkanska bezbednosna mreža, govoreći o trenutnim odnosima Srbije i Alijanse, o čemu se na domaćem terenu malo govori. Zašto, samo je jedno od pitanja koje mu postavljamo osvrćući se najpre na zdravstvenu krizu s kojom se suočava cela planeta, pa i region Balkana.
Ispostavilo se da je upravo Alijansa pomagala nekim zemljama u pandemiji. Šta bi se još moglo navesti kao benefit koji Srbija gubi jer nije član?
ŠUNTER: Srbija se dobro snašla u pandemiji. Vakcine su uspešno pribavljene sa svih strana sveta. Ključni benefit NATO-a za sve narode na Balkanu su mir i stabilnost. Danas se mir uzima zdravo za gotovo, a ne baš tako davno ovde su se vodili ratovi. Mnogi su ostali bez bližnjih i krova nad glavom.
Vojske regiona danas sarađuju kao nikada ranije u istoriji upravo zahvaljujući činjenici da su deo istog saveza. Zemlje regiona poput Slovenije, Rumunije ili, recimo, Hrvatske mudro koriste članstvo u NATO-u za ostvarivanje političkih i ekonomskih interesa. Takve benefite bi imala i Srbija, ali u javnosti ne postoji podrška za takvo nešto.
Šta ona dobija saradnjom kroz Partnerstvo za mir?
ŠUNTER: Glavna prednost je što zemlja partner sama bira kao na švedskom stolu šta će, do koje mere i na koji način koristiti od ponuđenih programa saradnje s NATO-om. Srbija je iskoristila to partnerstvo za razvoj kapaciteta za mirovne misije, jačanje vojne saradnje sa susedima i zemljama poput SAD, Velike Britanije, Norveške ili Francuske. S obzirom na negativan stav javnog mnjenja prema Alijansi, Partnerstvo za mir omogućava Srbiji da razvija odnos s tom organizacijom i vojno najrazvijenijim zemljama sveta, a da pri tome političku elitu niko ne može da optuži da uvlači zemlju u članstvo Alijanse.
Kako vidite naoružavanje Srbije u poslednjih nekoliko godina, pri čemu se čak govorilo i o mogućim sankcijama SAD zbog dopremanja opreme iz Rusije?
ŠUNTER: Modernizacija vojske je normalna i neophodna. Srbija radi što i druge zemlje regiona. I te odluke prirodno imaju odbrambene, političke i ekonomske motive. Mađarska, na primer, ima najambiciozniji program modernizacije. Nabavlja izvanredne tenkove Leopard 2A7, napredna borbena vozila pešadije Links, mnoštvo novih helikoptera i naprednih raketa za obaranje aviona. Uglavnom je reč o nemačkim kompanijama koje istovremeno pomažu Budimpešti da unapredi domaću odbrambenu industriju. To je mudar pristup jer se istovremeno jačaju vojska i ekonomija, otvaraju nova radna mesta i jača pozicija u važnim svetskim prestonicama.
Ovdašnji pravac je bio nešto drugačiji?
ŠUNTER: Srbija je naoružavanje povezala s politikom četiri stuba: Bruxelles, Moskva, Peking i Washington. Od Rusije su nabavljeni PVO sistemi Pancir, helikopteri Mi-17 i Mi-35, od EU članica su kupljeni novi Erbas helikopteri za vojsku i policiju, kao i raketni sistem Mistral. Od Kine su nabavljene bespilotne letelice, razmatra se i moderni PVO sistem FK-3. Nije još poznato šta bi Srbija mogla nabaviti od SAD. Od Turske se razmatra kupovina bespilotnih letelica Bajraktar.
Šta je problematično u domaćem pristupu?
ŠUNTER: Za razliku od Mađarske, u Srbiji nisu pravljeni međunarodni aranžmani koji bi paralelno uz nabavke povezivali domaću namensku industriju s vodećim svetskim kompanijama. Jedna je stvar kada ste samo kupac, a drugo kada podižete zajedničke pogone. Šteta što je tako, jer Srbija ima dobru vojnu industriju oslonjenu uglavnom na stare tehnologije i strateška partnerstva bi donela velike koristi. Takođe, problem naoružavanja sa četiri strane sveta je prevelika šarolikost opreme, što je noćna mora za logistiku i obuku. Nabavke iz Rusije dovele su Srbiju pod rizik da podlegne američkim CAATSA sankcijama. Do toga nije došlo, ali je upozorenje iz Washingtona stiglo. Ukoliko u narednom periodu dođe do novih aranžmana s Moskvom, postoji mogućnost da te sankcije budu aktivirane.
Čini se da nije samo kupovina oružja upitna?
ŠUNTER: Problemi na međunarodnom planu nisu nastajali samo zbog pojedinih kupovina. Srbija je septembra prošle godine trebalo da učestvuje u vežbi "Slovensko bratstvo" s Belorusijom i Rusijom u mestu Brest, neposredno uz granicu s Poljskom. Prvobitni scenario bio je antiteroristička vežba, koja je naknadno izmenjena u simulaciju sukoba s vojskama članica NATO-a/EU uz upotrebu strateških bombardera.
Srbija je odustala od učešća uz obrazloženje da je EU izvršila veliki pritisak. Odluka je bila zapravo jedina ispravna, jer je nespojivo da težite ulasku u EU i istovremeno šaljete vojsku na vežbu gde se zvecka oružjem tik uz granicu EU. Zato se od toga odustalo, a potom je i proglašen šestomesečni moratorijum na međunarodnu vojnu saradnju.
Koliko je za NATO strateški važno da zaokruži članstvo u regionu, a koliko za same države, pre svega Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, koje zasad ostaju van Alijanse?
ŠUNTER: Za Bruxelles i Washington je važno da Balkan ne bude izvor nestabilnosti i, naravno, da ne bude ponovo rata. Mir i stabilnost najpredvidljiviji su kada su svi u istom političkom, vojnom i ekonomskom savezu. NATO i EU su se pomerili na istok i prostor ex-SFRJ je danas u dubini tog prostora. I ne samo to. Migrantska kriza, pandemija, poplave i zemljotresi potvrdili su da smo svi u regionu prirodno upućeni jedni na druge, da sarađujemo i pomažemo se. Ipak, Srbiju i BiH opterećuju otvorena pitanja koja ih drže u limbu. Za Srbiju to je status Kosova, gde dijalog još nije doveo do dogovora. Za BiH to je pitanje međuentitetskih odnosa, gde se i tema NATO-a koristi u dnevnopolitičke svrhe kod svih strana.
Objavljivanje ovog teksta je dijelom finansirano grantom Ministarstva spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država (Department of State). Mišljenja, nalazi i zaključci koji su ovdje navedeni pripadaju autorima i ne odražavaju nužno mišljenja, nalaze i zaključke Ministarstva spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.