Bard srbijanskog glumišta Tanasije Uzunović, poznat po rolama u filmovima "Sabirni centar", "Čudesan san Džige Vertova", "Prokleta je Amerika", pozorišnim igranjem Šekspira, Dostojevskog i mnogih domaćih pisaca, u TV serije se vratio u velikom stilu ulogom deda Rajka Maleševića u seriji "Moj rođak sa sela".
Ono što je široj javnosti ipak manje poznato je činjenica da je on najbliži potomak Nikole Uzunovića, koji je bio predsjednik Vlade Kraljevine Jugoslavije pred početak Drugog svjetskog rata.
"Imao sam još jednog značajnijeg pretka koji je oslobađao Srbiju u vreme kralja Milana, a zavao se isto kao ja, Tanasije Uzunović, po kome su mi moji kumovi Ristići dali ime, a u Srba kum uvek detetu ime daje", kaže ovaj glumac.
NN: Iako ste rođeni u jeku Drugog svjetskog rata, odrastali u doba komunizma, odgajani ste u duhu pravoslavlja. Da li ste Vi skloni tradiciji?
UZUNOVIĆ: Dabome, ne mogu ja da kvarim nešto što se vekovima pre mene izgrađivalo. Znači, ako je moj otac slavio slavu, onda ću i ja slaviti, bez obzira na okolnosti, bez obzira na uslove i bez obzira na zabrane. Ako je moj deda slavio slavu, onda ću i ja slaviti. Znači, tradicija je nešto što se nosi s kolena na koleno, to su oni dobri trenuci u jednoj porodici koji se nasleđuju i čuvaju. Takođe se dešavaju i oni loši trenuci, a oni moraju da se pamte da se nikada više ne bi ponovili. Prema tome, odreći se tradicije i svojih predaka, to znači i odreći se sebe, jer je to ono što se nasleđuje.
NN: Trebalo je da naslijedite djedovu vilu na Dedinju, poznatom beogradskom naselju, ali su vam je komunisti uzeli. Kako ste se snalazili kao student u to vrijeme za smiještaj u Beogradu?
UZUNOVIĆ: Jeste. Selio sam se u to vreme tačno 32 puta, jer je deo porodice živeo u Beogradu, a deo u Nišu, gde smo imali zemlje. Moji pradedovi su bili ustanici, a kralj Milan im je davao imanja koje su oni kasnije, sve do 1932. godine otplaćivali. Ja sam, dakle, živeo u Nišu, gde su nam kasnije i tu zemlju uzeli, a kada sam došao u Beograd, nisam ni u studentskom domu imao pravo stanovati, već sam se tako seljakao, da bi se kasnije skrasio u jednom potkrovlju. Tito je tu vilu, nakon što je oduzeta od moga pokojnog dede, poklonio Amerikancima, dok je zemlja u Nišu, što bi govorio moj pokojni otac - neka što je oduzeta, nego što nije obrađivana, a to je bio veliki greh.
NN: Kako ste se odlučili da postanete glumac?
UZUNOVIĆ: Ja sam po opredeljenju slikar, a glumac sam postao sasvim slučajno. Gimnazijama nisam imao pristupa iz određenih razloga, ali mi je jedna nastavnica Ruskinja, Belogardejka, kada je videla moje crteže, sugerisala da idem na Akademiju i ja sam se opredelio za slikarstvo, ali je na četvrtoj godini, od pet godina koliko je trajala ta škola slikarstva, načinjen preokret u planu i programu, pa su časovi slikarstva pretvoreni u tkanje, jer se škola pretvorila u Školu za primenjene umetnosti. To me je razočaralo i kada sam, šetajući jednom ulicama Niša, slučajno svratio da pogledam neku pozorišnu predstavu, opredelio sam se za glumu. Najpre sam menjao glumca koji se razboleo, a onda sam krenuo ozbiljnije, tako da me je čuveni Hugo Klajn primetio u jednoj predstavi i sugerisao mi da idem na Akademiju.
NN: Pored niza zapaženih uloga, u posljednje vrijeme Vas gledamo u popularnoj seriji "Moj rođak sa sela". Da li ste zadovoljni tom ulogom?
UZUNOVIĆ: S obzirom na to da je Srbija seljačka zemlja u najplemenitijem i najboljem smislu te reči, a mene su strašno vređale serije gde se seljaci prikazuju kao neobrijani, prljavi i štrokavi, ja sam sa oduševljenjem prihvatio ovu novu estetiku, u kojoj se prikazuju ljudi sa sela, sa svim svojim dramama, svojim ljubavima, lepim trenucima, svojim radostima i suzama. Ja sam samo iz tog razloga prihvatio ulogu, tražeći da mi se kao kostim dodeli klasična šumadijska odeća.
NN: Šta je ovih dana aktuelno kod Vas?
UZUNOVIĆ: U "Ateljeu" se rade "Glembajevi", u režiji Jagoša Markovića, za koga smatram da je našao pravi ključ za ovaj Krležin najbolji komad. Mislim da ćemo ih uraditi kako valja.
NN: Kako ocjenjujete trenutnu glumačku scenu u Srbiji?
UZUNOVIĆ: Nekada su, čini mi se, pozorišni kriterijumi bili jači, a danas su pomereni, umnogome zahvaljujući i raznim farmama i sličnim stvarima. Samim tim je i nivo publike pomeren na jednu stranu koja nije dobra. Sa druge strane, asfalt je mnogo ušao u naša pozorišta, znači, ulica. U Beogradu se, čini mi se, trenutno malo igra klasika, Šekspir, Molijer, Čehov ili Dostojevski, a bez njih ne možete.