Najnoviji roman Mome Kapora "Anglos" upravo je ušao u štampu, a čitalačka publika moći će da ga vidi na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga. Posle godinu dana rada sam autor zadovoljno kaže da je ovoga puta uspeo da ostvari ideal i napiše knjigu koja će imati 100 strana.
NN: Ako ste sa 350 dospeli na 100 strana, da vam se ne dogodi da jednog trenutka ostanete bez teksta?
KAPOR: Ako ovako nastavim uskoro ću ostati bez reči. Zato, čim završim pisanje, istog dana počinjem da slikam, jer kad slikam ne gubim novac. Pisanje je najlošije plaćen posao i zato uvek pišem zbog sebe, a ne zbog novca. Moj prvi posao je slikarstvo. Ja sam akademski slikar i naivni pisac jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam.
NN: Ali ste, ipak, napisali novi roman. O čemu on govori?
KAPOR: To je čudna priča o čoveku koji plovi Sredozemljem na velikom brodu `El Greko`. U jednom trenutku brod je zastao u maloj luci na ostrvu Sveti Gerasim, odnosno Agios Gerasimos, preko puta Itake, da bi se putnici okupali. Ali za tih dva sata čovek se zapio u jednoj taverni i brod `El Greko` je otplovio bez njega. Glavni junak viče za njim, ali ostade bez glasa i zaneme. Tako postade Robinson na naseljenom ostrvu. Meštani ga nazvaše Anglos zbog šerlokholmovske kape, zbog koje su mislili da je Englez. Dugo niko nije došao po njega, pa je ovaj roman priča o preživljavanju. Prošlog leta sam bio na tom ostrvu i pio uzo, kao i moj glavni junak.
NN: Ko je izdavač?
KAPOR: `Anglos` će izdati `Zograf` iz Niša u tiražu od 10.000 primeraka.
NN: Da li knjige imaju prođu s obzirom na druge, sve atraktivnije medije?
KAPOR: Ljudi čitaju u najtežim vremenima kada im ne ostaje ništa drugo. Čim zemlja zaplovi u blagostanje zaboravlja se na knjigu. Za vreme najcrnje diktature u Rusiji knjige su objavljivane u milionskim tiražima, Branko Ćopić i Desanka Maksimović imali su tamo tiraže od po tri miliona knjiga. Danas njihov najveći pisac Solženjicin objavljuje pripovetke u tiražu od 3.000! Pitate se šta se tamo čita? Sveske sa kriminalnim i ljubavnim sadržajem američke produkcije. Čisto đubre! Međutim, ja verujem da provincija čita i da tu knjiga još znači utehu.
NN: Koliko ste knjiga objavili?
KAPOR: Verujem da sam napisao 40 knjiga, od kojih je 20 romana. Ostalo su zbirke priča, putopisa i hronika, na primer o blokadi Beograda ili `Halo Beograd`, koja govori o našim naravima. `Vodič kroz srpski mentalitet` na engleskom jeziku je već dugo na listama bestselera i doživela je nekoliko izdanja. Kupuje je veliki broj stranaca koji dolaze u Beograd da bi shvatili kakvi smo. Istovremeno, kupuje je i veliki broj keva i šalje svojoj deci u inostranstvo da bi nas bolje upoznali snaje strankinje i zetovi stranci. To je moja jedina knjiga koju ne mogu da pročitam jer ne znam toliko dobro engleski.
NN: Kao novinar intervjuisali ste mnoge ličnosti, među kojima i Eriku Jong. Jeste li se videli s njom kada je bila u Beogradu?
KAPOR: Posle njene knjige `Kako spasiti sopstveni život` 1977. godine imao sam veliki intervju. Bio sam sa svojim prevodiocem, gospođom Svetlanom Ston, u Konektikatu u nekoj planini, gde je Erika podigla ogromnu kuću želeći da podrazi `Jasnu poljanu` Lava Tolstoja. Ali se tu zeznula jer se odvojila od asfalta 6. avenije u Njujorku na kome je odrasla i o kome je znala sve. Međutim, bila je veoma dobra domaćica. Ispekla je pitu od višanja i terala nas da tu prenoćimo. U to vreme bio sam u nekoj političkoj frci u Jugoslaviji, pa kada me je pitala kako živim u Beogradu rekao sam joj da hoće da me obese. Poklonila mi je knjigu svoje poezije `Voće i povrće` i napisala na prvoj strani: `Nisi dobar pisac ako neće da te obese`. Bila mi je veomo draga. U `Dugi` sam objavio veliki intervju pod nazivom `Poljubila me Erika Jong`. Ali ne sa jezikom, već u obraz. Zato mi je bilo žao da je sretnem posle toliko godina i pokvarim lepu uspomenu na tu 1977. godinu.
NN: Senator ste RS i član Akademije nauka i umetnosti, a kažete da ste samo jednom bili u Banjaluci. Kako je to moguće?
KAPOR: Zanimljivo, mada sam senator RS i član njihove Akademije nauka i umetnosti, u Banjaluci sam bio samo jednom u životu. Jedne noći 1993. Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, fotoreporter i ja stigli smo u Banjaluku. Sutradan smo imali književno veče u nekoj dvorani prepunoj ljudi. Ostali smo samo dva dana. Tada su me odveli da vidim divnu, dirljivu brvnaru Petra Kočića na Zmijanju u kojoj je, kažu, živelo 25 čeljadi. Shvatih tada bliskost Kočićevog pripovedanja ponesenu još iz detinjstva. Banjaluka je inače veoma lep grad, a to što nisam odlazio u nju verovatno je plod prastarog rivaliteta koji postoji između nje i mog rodnog grada Sarajeva. Među njima je oduvek bila neka vrsta konkurencije, pa sam verovatno i ja to nasledio.
Biografija
Momo Kapor je rođen u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, veliki broj romana i zbirki priča. Autor je niza dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani `Una` i `Knjiga žalbi` doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, engleski, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.