Dragoljub Milanović, dugogodišnji novinar, bivši direktor RTS, visoki funkcioner SPS i čovek od velikog poverenja Slobodana Miloševića, pre 15 godina 5. oktobra pretučen je na ulici, a nešto kasnije osuđen na 10 godina jer je, kako sam kaže, NATO aprila 1999. godine bacio bombu na njega i njegove radnike i pobio 16 ljudi i uprkos tome što je Bil Klinton javno priznao da je on naredio bombardovanje RTS.
Iz zatvora je izašao pre dve godine i ne krije ogorčenje ljudima iz SPS, a naročito aktuelnim predsednikom ove stranke.
NN: Šta je Vama donela promena vlasti 5. oktobra 2000.?
MILANOVIĆ: Nevin, robijao sam 10 godina, do poslednjeg dana, u najtežim uslovima, u najgorem zatvoru u zemlji. Ne znam, ipak, da li mi je bilo teže to ili ono što sam morao da gledam, utamničen, i sve ono što se dešavalo mojoj porodici i mojoj zemlji, koja je svakodnevno propadala, brutalno pljačkana i uništavana od onih koji su, uz demokratske parole i talambase, izveli banditski puč 5. oktobra 2000. godine.
NN: Nisu valjda za sve u Srbiji krive stranke bivšeg DOS-a?
MILANOVIĆ: Mislim da ti banditi koji su uzjahali Srbiju nisu najveće štetočine u toj najnovijoj srpskoj političkoj istoriji. U tome ih je, iz ličnih karijerističkih, ćiftinskih interesa nadmašio jedan bucmasti, za mnoge simpatičan lik, koji se intrigama, spletkama i ortačenjem sa svakim ko bi mu mogao biti od koristi - od kontroverznih biznismena, tajkuna do pravih mafijaša - domogao najviših pozicija i apsolutne vlasti u partiji koja je dugo bila najveća i najuticajnija u zemlji i regionu, a potom se vinuo i na najviše položaje u državi. Da, taj lik koji glumi dobroćudnog i bezazlenog čoveka i finog političara je - Ivica Dačić.
NN: Šta je to zgrešio Ivica Dačić?
MILANOVIĆ: On je, možda od svih pojedinaca iz DOS-a, najviše doprineo da Srbija bude ovakva kakva je danas. On je, bez preterivanja, verovatno duže na vlasti od bilo kog istaknutog petooktrobarskog jurišnika u Srbiji. Odmah posle 5. oktobra bio je koministar u prelaznoj vladi. On, Branislav Ivković i njima slični funkcioneri SPS Đinđiću su bili korisniji od svakog njegovog ministra. Radili su, naime, sve kako bi urušavali svoju stranku i stavili je pod kontrolu DOS-a i stranih interesa.
Već 2004. eto Dačića kao saradnika Koštuničine manjinske vlade, branitelja i propagatora najveće privatizacione pljačke. Samo je godinu dana bio izvan vlasti u vreme neslavne koalicije DS i DSS i već 2008. uzjahuje na njeno čelo zajedno sa, do tada, najljućim političkim protivnikom Borisom Tadićem i DS, pogazivši pri tom sve dogovore i potpisani sporazum o vlasti u Beogradu s radikalima. Posle četiri godine okreće leđa Tadiću i sada s novoosnovanom Srpskom naprednom strankom sklapa novu koaliciju i postaje, gle, premijer Srbije. Vučić nije Dačić i posle najnovijih izbora, iako je mogao sam da sastavi Vladu, ostavlja SPS u koaliciji i Dačića postavlja na mesto prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova.
Sve to vreme ne samo da nije hteo ama baš ništa da pomogne mojoj porodici i meni, nego se, kad god nešto prigusti, hvali da on ništa nikom ne pomaže, da ni sa kim i ni sa čim lošim nema veze, da kao ministar ništa o ničemu nije znao, da mu niko na probleme nije ukazao, da nije znao da su mu prijatelji ljudi s poternica i kriminalci, a on ministar policije. Ali zna da je njegovo ministarstvo najbolje i on najbolji ministar. Naravno, u Srbiji i to može.
NN: Dačić se, ipak, hvali da je sačuvao i reformisao SPS u modernu demokratsku stranku.
MILANOVIĆ: Nije njemu stalo do SPS niti mu je uopšte bitno što su mnogi časni ljudi iz SPS ispaštali i što ih je proganjala dosovska vlast, što su terorisani oni i njihove porodice samo zato što su bili socijalisti. A još ako su, ne daj bože, pokazali da se nisu odrekli svojih uverenja i Slobodana Miloševića, odmah bi im stavio do znanja da im u njegovoj partiji nema mesta. Sve je učinio da u partiji uspostavi ličnu vlast i sebi prigrabi carska ovlašćenja, da samo on raspolaže stranačkim novcem, da sam bira stranačke funkcionere. Ne preza ni od bahatog ponašanja, javno omalovažava najbliže saradnike i celokupno članstvo stranke. Na sednicama Glavnog odbora mrtav-hladan im kaže da oni njemu uopšte nisu potrebni, već on treba njima. Na televiziji izjavljuje kako bi se svega odrekao iz prošlosti SPS i svoje - da može. Jedino se ne odriče velikog stana na Dedinju, koji mu je obezbedila ta ista partija, i partijske imovine, koja nije još sva rasprodata. Doveo je to što je ostalo od partije u poziciju obične sluškinje vladajućih režima. Valjda zato misli da je red da mu oni dostojno uzvrate i pomognu mu da postane i predsednik Srbije.
Hvali se da je sačuvao SPS. Da vidimo šta je to Dačić sačuvao. Podsetimo se, na izborima u decembru 2000, kada se glasalo pod torturom DOS-ovih jurišnika i batinaša, kada su tadašnjim funkcionerima SPS i poslanicima lupani šamari, kada su i pod pretnjom oružjem sprovođeni u Skupštinu da glasaju i prisustvuju ustoličenju nove vlasti, SPS je sama osvojila 13,7 odsto ili ukupno 536.000 glasova birača. Prošle godine, dakle 14 godina kasnije, kao partija na vlasti i to s koalicionim partnerima PUPS i JS, osvojila je približno isti procenat i nešto manji broj glasova. Moglo bi se, znači, reći da je SPS bez koalicionih partnera osvojila trećinu glasova manje nego u najtežim uslovima 2000. godine. Dačić, mora se priznati, uspešno zasad čuva jedino svoju karijeru.
NN: Kakav je prema Vama bio odnos funkcionera SPS kada Vam je bilo najteže, dok ste bili u zatvoru?
MILANOVIĆ: U trenutku hapšenja zbog toga što je NATO bacio bombu na RTS, na moje radnike i na mene i pobio 16 ljudi dok su radili svoj posao, bio sam član svih najviših organa SPS. To nije pomoglo ni meni ni mojoj porodici kod mojih partijskih drugova, sem nekoliko časnih izuzetaka, na primer Milutina Mrkonjića. Dok je Milošević bio živ, bar su nekom mogli da se obrate s kakvom molbom. Potom ništa, samo poneko lažno obećanje, u čemu je prednjačio Dačić. To i ne bi bilo mnogo baš čudno s obzirom na karakter političara. Čudnije je nešto drugo što samo potvrđuje kakva je partija SPS danas.
Da je to iole ozbiljna stranka, neko bi me pozvao, makar najniži činovnik. Pozvao bi me kada sam izašao s robije da mi nešto kaže. Ako ne neku reč ohrabrenja ili podrške, onada bar da me obavesti da me ne smatraju više svojim članom jer sam im, recimo, naneo štetu i da ne računam ni na kakvu njihovu pomoć. Ali ništa. Prošlo je već više od dve godine i - ništa. Naravno, znam da je moja sudbina samo moja, ima mnogo tragedija i nepravdi, ne samo u Srbiji. I biće tako sve dok u Srbiji ne bude vlasti koja će znati da nepravdu koja je meni učinjena treba ispraviti. Koliko-toliko, ne samo zbog mene i moje porodice, već zbog Srbije i Srba koji su u jednom trenutku pristali da svoje stradalnike i žrtve svojih neprijatelja, po njihovoj želji, istaknu na stub srama, na Golgotu. Samo će se tako sprati ta ljaga s obraza Srbije.
Vučić me posećivao u zatvoru
NN: Kakav je Vaš odnos s Aleksandrom Vučićem?
MILANOVIĆ: Za Aleksandra Vučića me vežu dugogodišnje druženje i prijateljstvo. Posećivao me i dok sam bio u zatvoru u Zabeli i pomagao mojoj porodici. Po izlasku iz zatvora, sada već kao političar na vlasti, nastavio je da mi pomaže. Ali, što vreme više odmiče, život čini svoje. Što on sve više postaje moćnik i državnik, ja sam mu sve manje prijatelj. Sada su mu, kako i sam kaže, prijatelji mnogi svetski moćnici, Stros-Kan, Fratini, Bler, Merkelova. Gde ću ja s njima, nisam ja, naravno, njihovo društvo.
Smena Mikelića je bila greška
NN: Da li je sudbina Republike Srpske Krajine mogla da bude drugačija?
MILANOVIĆ: Velika greška bila je smena Borislava Mikelića s mesta premijera, jer je on veliki privrednik i za vreme njegovog mandata počela je čak ekonomska saradnja i trgovina s Hrvatskom. Posle toga, Martić i Babić su odbili plan Z4 i usledila je "Oluja". Ni taj plan nije bio dobar, ali sam uveren da bi Mikelić uspeo nešto da sačuva.
Mikelićevo znanje i političko iskustvo i danas bi bili dragoceni Srbiji i Republici Srpskoj. U životu nisam video čoveka koji tako mnogo, sistematično i strasno radi sve čega se dohvati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.