Datum: 10.06.2006
Tanja Bošković, beogradski dramski umjetnik, o glumi, novim  generacijama režisera, ispunjenim i neispunjenim nadama

Ž. Šarić, A. Basara

Tanja Bošković: "Želim što pre u penziju, da gledam svoja posla"

Tanja Bošković, doajen srpskog glumišta, već tridesetak godina oduševljava ljubitelje pozorišne, TV i filmske umjetnosti svojim osebujnim stilom, talentom i karakterom. Rođena je 1953. godine u Beogradu. Gimnaziju je završila u Aranđelovcu, a na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1973. godine u klasi profesora Petra Bajčetića.

Daleke 1974. godine glumila je u "Košavi", a onda su se uloge nizale u poznatim ostvarenjima u kojima je uvijek na poseban način davala sebe i ulozi koju je tumačila otkidala komadić svoje individualnosti.

Skoro je sigurno da niko ne može da je zaboravi u ulozi Lili u "Balkan ekspresu", ili po njenom angažovanju u "Pričama iz radionice", "Policajcu s Petlovog brda", "Ratu uživo", "Okupaciji u 26 slika"...

Na daskama što život znače zaigrala je kao Amelija ("Pozabavi se Amelijom"), Poli ("Moj dečko"), Elizabeta ("Očevi i oci") i mnoge druge, sve do Feme, bogate udovice u Sterijinoj "Pokondirenoj tikvi", kojom se Narodno pozorište "Sterija" iz Vršca ove godine predstavilo na Teatar festu "Banja Luka 2006".

Aktivno bavljenje poslom koji zahtijeva kompletno angažovanje tijela i uma uzelo je svoj danak.

FATALNA SAMO NA SCENI

Što se tiče glume, nikakvih želja više nemam. Želim da što pre odem u penziju, da se upišem na arheologiju, da studiram paralelno sa svojom decom i gledam svoja posla, kaže Boškovićeva.

Ipak, publika u svim republikama bivše Jugoslavije voli i nju i njene uloge, ali je na neki, sebi svojstven način doživljava kao jednu vrstu fatalne žene jer je takve uloge Tanja Bošković pretežno nosila na svojim plećima. Ono što publika ne zna je privatni život ove velike glumice, koji je sušta suprotnost životu na sceni.

"Postoji jedan paradoks u pozorištu, a to je da je glumac jedna osoba na sceni, a sasvim druga u privatnom životu. Možda sam bila fatalna na sceni, ali u životu svom nikada fatalna nisam bila ni na koji način. Ja sam jedna strahovito dosadna žena koja živi dosadnim životom. Takva sam, toga sam svesna, to mogu da svedoče i moji roditelji, deca i prijatelji. Znači, sve je to obično, krajnje svedeno, sasvim skromno, jer je to moj izbor. Verujem u Boga, idem redovno u crkvu, živim trudeći se da sve svoje strasti pogasim na neki način da bih stekla mir, što je sasvim dosadan život u odnosu na ono što sam na sceni. Mislim da to tako i treba", tvrdi Boškovićeva.

Dar, odnosno talenat, kaže ona, je "ničim zasluženo od Boga dat" i veoma teško ga je podnositi i nositi.

"Od tog dara koji me proganja, jer dar je veoma teška životna stvar, morate o njemu da se starate svaki dan, to je prokletstvo koje može da vas jede. Sad već svodim bilans svog života, pomislim često da sam mnogo toga propustila zato što sam krvavo radila svakog dana. Celu mladost sam potrošila na rad. Dok su svi ostali mladi ljudi išli u kafane, utakmice, bavili se uživanjima, ja sam radila u baletnim salama, učila... Nisam stigla ni da se udam kako treba. Nisam stizala, jer sam imala posla oko toga da taj dar umnožim i da ga s ljudima podelim", ističe Boškovićeva.

DA LI JE VRIJEDILO TRUDA

Glumica koja je mnogo toga vidjela, mnogo naučila, uočavala dobre i loše strane profesije i života, ponekad se nalazi u nedoumici da li je izabrala pravi put i da li je njen težak rad vrijedio tolikog truda.

"Pomislim ponekad da li je sve to vredelo, a onda dođe tako poneki trenutak kad poverujem da je vredelo. Pa onda opet padnem u depresiju i mislim: Bože, da sam znala da će ovako da izgleda repertoar u pozorištu, ne bih se upisivala na akademiju ni luda! Da će pozorišta voditi ovaj polupismeni polusvet, sa rđavim pozorišnim poluukusom, pa ni luda. A onda sretnem nekog strahovito talentovanog čoveka koji ume i od rđavih stvari da napravi pitu i onda shvatim da ipak ima smisla. Zaista sam mnogo fantastičnih svetova videla zahvaljujući ovom poslu, ali mi je mnogo džigerice iskidano, mnogo krvi proliveno i funti mesa otkinuto", priča otvoreno Tanja Bošković.

Ona je glumila u pozorištu, TV serijama i filmovima, u tri takozvana medija koja zahtijevaju različitu pripremu za uloge, drugačiju režiju, pristup djelu i odnos režiser - glumac.

"Najviše volim pozorište i jedino njega računam kao ozbiljnu stvar, a sve ostalo je improvizacija. Ne volim improvizacije i nisam im sklona. Televizija mi je dosadna, tu se radi na brzinu na osnovu neznanja. Često sam sretala, pogotovo u poslednje vreme, ljude koji slabo znaju taj zanat. S obzirom na to da sam viđala velike majstore koji su radili za televiziju, ovo što je sada nimalo mi se ne sviđa, i sve ređe i sve manje se zadržavam na televiziji. Što se filma tiče, pojavili su se neki novi klinci sa novom estetikom i nisam time očarana. I dalje smatram da je ono što se dešava u pozorištu zapravo važno i drugačije. Ponekad mi se čini da je i to malo dosadno i ukalupljeno i malo predvidivo", smatra Boškovićeva.

KRIZA SPEKTAKULARNOG

Ona ne krije zadovoljstvo što je beogradska scena otvorena za mnoga inostrana pozorišta, ali je razočarana što neki žanrovi ili pravci nisu zaživjeli u Srbiji.

"Imam veliku sreću da dosta putujem po inostranstvu i dosta sam toga mogla da vidim. Mnoge stvari sada dolaze u Beograd, vrste pozorišta koje još nisu zaživele pred našom publikom i prosto mi se čini da država mora da uradi nešto kako bi došlo do bržeg protoka onog dobrog što se dešava i na istoku i na zapadu i na severu i jugu. Mislim da u Beogradu i dalje postoji velika glad za nekim drugačijim načinom. Bila sam očarana holandskim baletom kad je gostovao. Kod nas ritualno pozorište još nije proradilo, nikome nije palo na pamet da napravi nešto što ima veze sa našim narodom, sa zvukom, sa bogatstvom nečega što smo etnički mi. Od toga jedni napraviše spektakularni ples. To je fantastično, sve zajedno je postalo pozorište. U cirkus više ne možete da odete, a da ne vidite nešto spektakularno, ne vidim zašto je pozorište na začelju nekakvog fantastičnog događaja", naglašava Boškovićeva.

Kao jedan od uzroka pojave krize spektakularnog u pozorištu ona navodi činjenicu da nema pisaca "koji pišu drugačije".

"Ono što se sada servira kao savremena srednjoevropska drama prilično mi se gadi. Ne interesuje me nijedna od tema koja se bavi homoseksualcima, niti teme koje su o ispraznosti nekih svetova. Zapravo, nemate više pravu temu. Mislim da je 20. vek odnegovao pojedinačnost, prema tome - nema pozorišta. S druge strane, kako je pozorište preživelo ovih 2.500 godina, mislim da će se izvući iz te nedaće u koju je zapalo", tvrdi Tanja Bošković.

REDITELJ IZMIŠLJENO ZANIMANJE

Upoređujući mlađi i stariji talas reditelja koji rade na pozorišnim i filmskim projektima, Boškovićeva navodi da se ranije više tražilo od glumca, a današnji reditelji su površni.

"Reditelj je izmišljeno zanimanje. Ranije su to radili glumci, odnosno pisci. Pogledajte Molijera i Šekspira, oni su bili i pisci i glumci. Režijom su sad počeli da se bave netalentovani glumci, oni koji nikad nisu stali na scenu. Pa pošto ne znaju da glume i ne mogu da se bave time, oni brže-bolje odu pa upišu režiju. Retki su oni ozbiljni mislioci pozorišta, kao što su Egon Savin i Dejan Mijač, to su ozbiljni ljudi koji se režijom bave kao životom. Ne može sve da mi se sviđa što su napravili, ali mogu da poverujem da se oni ozbiljno bave svojim poslom", ističe Boškovićeva.

Danas dođu neka deca s akademije, nastavlja ona, i počnu da "diplomiraju na glumcima". To Boškovićevu veoma uznemirava i nervira.

"Prvo ne znaju ništa, nigde nisu putovali, o pozorištu ne misle ništa osim da prikažu sebe specijalnim osobama. To mi se gadi, ništa od toga ne želim. Volim da radim s onim ljudima koji su u stanju da razumeju drugog. Sad su reditelji umislili da moramo da padamo u nesvest od njihovih ideja, a ideje su im uglavnom inventivne, neutemeljene u istini. Oni mnogo toga ne razumeju. Za režiju je potrebno životno iskustvo. Razumem ja potrebu za svežinom, ali ne možete toliko ne znati i onda svaku svoju budalaštinu i improvizaciju iz neznanja proglašavati za novu umetnost, to je greh", govori beogradska glumica.

Ona naglašava da je najviše voljela i najviše voli da radi sa glumcima - rediteljima, ali i sa koreografima, zato "što oni ne gnjave glumce nego puste da rade svoj posao, ali umetnike obuče kako da ih sluša telo".

Prebirajući po godinama karijere, raznovrsnim ulogama, lijepim i teškim momentima, Boškovićeva kaže da je sve svoje želje što se tiče glume ispunila. Vrijeme je da se posveti sebi i svojoj porodici...