Verica Rakočević, najpoznatija modna kreatorka na Balkanu, otkriva pravilo koje je tajna njenog uspjeha

Verica Rakočević: "Ja tako hoću - može mi se!"

Verica Rakočević ima status modnog "diktatora", pozamašnu klijentelu koja se otima za garderobu i parfeme zaštićene znakom VR, hiljade obožavalaca i bezbroj šlihtara koje prezire više i od brojnih neprijatelja, nakostriješenih da joj uzvrate što ih je, kad god joj se prohtjelo, suočila sa samim sobom i primitivizmom koji im je "iz repa virio".

Pored tog tovara, uobičajenog za sve koji se ne mire sa prosjekom, ima troje djece i unuka i u 56. godini kipti od samopouzdanja. Prije 23 godine, međutim, ništa nije ukazivalo na to. Verica Rakočević, ime koje se danas s poštovanjem izgovara i u Rimu, prijestonici evropske mode, tada je radila u beogradskom Zavodu za zaštitu spomenika, imala troje djece i muža bez posla i prihoda. Verica je imala platu od 300 dinara i to je bilo sve od čega su živjeli.

ODLUKA MIJENJA ŽIVOT

"Odlučila sam da preokrenem svoj život. I rešila da otvorim butik. Bio je to treći butik u Beogradu. Postojali su samo butik 'Adžić' i butik 'Branka'. Htela sam nešto, nisam znala šta. Preko nekih prijatelja koji su bili u toj problematici stekla sam neka saznanja i shvatila da to što želim i nije tako komplikovano. Zašto onda da ne oprobam", otkriva Verica.

Na početku nije znala baš ništa o poslu u koji je ušla. Htjela je da nauči nešto, a da to poput ostalih ne bude po sistemu: otvorim novine i prekopiram nešto iz njih. Zato je u četvrtoj deceniji odlučila da upiše srednju tekstilnu školu.

"Tu sam dobro prostudirala tehnologiju robe, sve što je vezano za šnajderaj, za modelarstvo. Bila sam potpuno svesna i znala sam šta sve ne znam. Nisam se pravila budala i zanosila se da ću odmah da napravim modnu reviju. Modnim kreatorom sam se nazvala onog trenutka kad sam bila sposobna da svojim imenom i prezimenom stanem iza svog zvanja. Tek kada sam dovoljno naučila o tom poslu koji se zove moda, napravila sam modnu reviju povodom svečanog otvaranja hotela 'Hajat'", prisjeća se najpoznatija modna kreatorka sa prostora bivše Jugoslavije.

Prije te premijere i promocije u modnog kreatora Verica je otvorila butik. Imala je malo prostora i nekoliko krojačica. Za tadašnje vrijeme zarađivala je velike pare i imala male rashode. To je, priznaće, vrlo teško, ali i najljepše vrijeme provedeno u poslu. Poslije sedam godina Rakočevićeva se odlučuje da krene u bitku za brend. Prodaje dva stana - jedan od 150, a drugi od 200 kvadrata - i ulazi u avanturu. Od tada iz nje nikada nije ni izašla.

"Ja sam danas, koliko god to apsurdno zvučalo, materijalno na pozitivnoj nuli. Posle svih uspeha krunisanih učešćem na Nedelji visoke mode u Rimu, što nikom sa ovih prostora nije pošlo za rukom, verovali ili ne ja nisam ni na kakvom dobitku. I u tom materijalnom smislu sam na početku, jer tek sada ulazim u neku ozbiljnu proizvodnju. Ležem i budim se sa brigama jer sam užasno odgovorna osoba. Tek sada nastupa žrtva. Uzeti nekih 40 do 50 radnika i biti savestan koliko sam ja savesna, pa im isplaćivati i zarade i sve što im pripada - to je u ovoj nesrećnoj i ludoj zemlji čisto samoubistvo. Uz to i danas sam, baš kao i kada sam počinjala, potpuno sama. Bez zaštite i pokroviteljstva bilo koje političke partije, bilo koje ličnosti, bilo kog muža ili ljubavnika. Ušla sam u ozbiljan posao koji zahteva ogromne investicije, a još molim Boga da to nije ozbiljan posao jer bih onda morala da budem u dilu sa nekim da me ne uhapse ili na neki drugi način onemoguće", kaže kreatorka, čije je modele nosila i nekad najatraktivnija svjetska manekenka Jasmin. Zato je, kaže, iritira kada neko, laskajući joj, izvali da je ona osvojila Italiju ili pokorila modni svijet.

NISAM OSVOJILA ITALIJU

"Kada te vaše kolege koje se dodvoravaju svakom živom s kim razgovaraju odvale tu glupost o osvajanju Italije, trebalo bi da znaju da su to uradili Guči, Armani ili Prada, a nikako Verica Rakočević. Jer ja, iako znam da ću prodati i ljutu papričicu ako na nju stavim znak VR, nemam te pare jer sam sve što sam zaradila za prvih sedam godina rada u butiku uložila u brend. Drugo, ja još organizaciono nisam ušla u tu fazu, a i neću da ulažem milione evra u posao u ovoj nesigurnoj zemlji i da posle toga odem da se obesim u nekoj hotelskoj sobi. Da se razumemo: ja imam tu moralnu satisfakciju za to što radim. Godi mi da evropska štampa piše lepo o meni i što im se ja dopadam. Ali, za osvajanje Evropa i sveta - za to je potreban ogroman novac. Ne mogu da poverujem u to da sam osvojila Italiju. Nisam budala, to nije realno", uverava žena čijih se javnih istupa podjednako plaše i domaća konkurencija i srpski džet set koji je redovno na njenom tapetu.

Na pitanje zašto su onda balkanske televizije prepune priče o modi i o domaćim modnim kreatorima i ko uopšte kupuje tu silnu robu koja se reklamira, Rakočevićeva spremno odgovara: "Niko".

"Oni to prave i poklanjaju pevaljkama. Pevaljke se malčice tresu u tome i to bace. Kada bi bilo ko od novinara tim nesrećnim modnim kreatorima postavio pitanja: kolika ti je proizvodnja, koliki ti je godišnji profit, kako ti se zove firma, gde su ti kancelarije - sve bi bilo jasno. A pogledajte samo gde žive ti silni modni kreatori, kakva su im auta i gde rade. Žive kod mame i tate, rade u špajzu, ali se nazivaju modnim kreatorima i ne silaze sa ekrana", konstatuje najprovokativnija domaća modna kreatorka.

Zbog zloupotrebe i istrošenosti te riječi, kaže, gadi joj se i pojam modni kreator.

"Sve je to zabava za sirotinju, po principu 'hleba i igara'. Kakva moda i modne revije. Bilo bi mnogo bolje da se taj prostor posveti ozbiljnim stvarima. Ali, za ozbiljne stvari morate imati glavu, a za gluposti su dovoljna i tri idiota koja će vas promuvati na tri televizije i odmah ćete postati 'poznati modni kreator'", zaključuje ova krhka žena od koje domaći džet seteri, kad je ugledaju, bježe kao da su ugledali Kalamiti Džejn ili neku drugu revolverašicu.

BITANGE SU POPULARNE

Posebno je ogorčena što na ovim prostorima komanduju ludaci i što je svaka bitanga koja pjeva pod šatrama popularna.

"Neću pominjati ime jedne popularne estradne pevačice koju je njen tadašnji ljubavnik, sada već pokojni čičekanja, jedan iz beogradskih 'Večernjih novosti', doveo kod mene u butik da joj kupi haljinu. Pošto je ta devojka probala haljinu, mi smo posle morali da je vetrimo i na kraju smo je bacili, jer posle tolike količine smrada nismo mogli da je ponudimo nikome. Pri tom, ta ista u novinama izigrava intelektualku i objašnjava šta čita", otkriva Verica. Šta je sve otkrila ispod fasade domaćeg džet seta, sa kojim je odavno u ratu jer se ta "bulumenta kiti pojmom koji joj ne priliči, a i ne postoji u zemlji Srbiji", o tome svjedoče hiljade novinskih stranica, nešto manje televizijskih emisija, ali i njene revije koje je isti taj svijet s kojim se obračunavala pratio i s ushićenjem pozdravljao.

"Ne znam, možda zato što ih više maltretiraš - oni te više cene. Kakav je to džet set, pobogu?!? Kakav je to svet o tome može da posvedoči i jedan prijem u inostranstvu na kojem je bio i jedan naš 'biznismen'. U tom prostoru je bila i slika jednog velikog svetskog slikara. Taj mi priđe i pita me: 'Je li, za koje pare ovo može da se okači u moju gajbicu?'", sjeća se Verica.

Kaže da joj nije jasno kakvi su to ljudi jer ih niko ne zove da tu dolaze, niti zna zašto to rade.

"Valjda zato da ih neko slika i da budu viđeni. I da nešto pojedu i popiju za džabe. S druge strane, niko od njih ne kupuje kod mene, iako je u normalnom svetu normalno i to da na tvoju reviju dođe onaj ko kupuje kod tebe. Ali, samo ovde je moguće i to da te neko čiji rad ne ceniš i koga si kritikovao bezbroj puta pozove na svoju reviju. Ja kažem: 'Neću da dođem', ali taj mi i dalje šalje pozivnice. To je neverovatno. Nadam se da će doći neko ozbiljno vreme i zato se presabiram da krenem u nešto ozbiljno. Jedino ne bih želela da me u Evropi tretiraju kao proizvođačicu i tekstilku sa ovih prostora, jer znam kakve su te grupne izložbe i revije na kojima nastupaju pevaljke i na kojima se nabadaju ćevapi. Tom svetu nikada nisam pripadala, niti to hoću. Kakav naš džet set. To je džet set koji sluša Seku Aleksić i slične stvari, muva se po terevenkama i zakupljuje termine da lupa gluposti. Ali, dovoljno sam o tome pričala i ne želim više da traćim vreme na to. Sada hoću ozbiljno da radim", kaže Verica.

LJUDI ME NE KAPIRAJU

Prateći medije stiče se utisak da među poznatim ima najmanje hiljadu prijatelja od kojih barem polovina javno maše tim velikim prijateljstvom i savršeno razumije to što ona radi i šta hoće da kaže. Ipak, "velika prijateljica" najvećeg dijela srpske elite tvrdi da to nema veze sa stvarnošću.

"Ranije sam radila neke tematske revije. I često sam upotrebljavala ovaj posao da bih uputila poruku nekim ljudima. Vrlo često čak i da bih se smejala, a nekad i da uputim neku vrlo ozbiljnu poruku", priča Verica.

Koliko posjetioci njenih revija kapiraju to što radi, kako priča, može da potvrdi jedna njena revija koju je nazvala "Ja tako hoću - može mi se!" "Završnica je bio defile. Išle su devojke koje su gore nosile jeleke, a dole 12 potpuno istih providnih sukanja. Oni koji nisu shvatili o čemu se radi bili su jako besni. Među mnogobrojnim posetiocima jedino je moj dragi prijatelj Branislav Lečić, koji tada nije imao veze sa politikom, prišao i pitao me: 'Samo mi reci koliko ti je vremena bilo potrebno da spojiš paradoks i lepotu tradicije i vulgarnost današnjice?'. Nažalost, jedan jedini čovek u punoj sali", povjerava Rakočevićeva. Tako je, dodaje, i sa tim vajnim prijateljstvima. Tri njene najbolje prijateljice daleko su od medijskih reflektora.

"Moja najbolja prijateljica koju poznajem već 40 godina se zove Ljubica, a ja je zovem Buba. U tom krugu je i Neda Todorović, profesor na Fakultetu političkih nauka. Izuzetno sam bliska i sa Bojanom Kovačević, jednom uspešnom ženom za koju javnost ne zna. Ona mi je puno pomogla i da se pre nekih šest-sedam godina nije ušetala u moj život, zaista ne znam da li bi bilo Nedelje mode u Rimu i još mnogo čega", kaže Verica.

Slična fama prati je i kada su u pitanju izlasci i njene zgode i nezgode u noćnom životu.

NEMAM VREMENA ZA KUVANJE

"Od toga zaista nema ništa. Ja toliko radim da jedva čekam da dođem kući i da se odmorim. Bogu hvala, živim sama u stanu koji sam sama zaradila. Čak i kada izađem, obično su u pitanju restorani. Najčešće sam u restoranu 'Vuk', u blizini mog butika gde i ručam, jer nemam vremena da spremam hranu. Odem i do Kluba književnika i do restorana 'Franš' i 'Porto'. Često su u pitanju i sastanci, tako da su ti izlasci svedeni na minimalnu meru", tvrdi Verica. Pozorište joj je, ističe, slaba tačka i ne može da mu odoli. U bioskop ne ide, jer filmove voli da gleda kući. Ništa tu, konstatuje, nema tako spektakularno da bi se toliko opjevavalo: voli da čita, najviše stručnu literaturu vezanu za posao, ali i da prostudira sve što ima veze sa psihologijom i parapsihologijom, koja je za nju samo moć podsvijesti. Sluša "dobru muziku" i ne dijeli je na žanrove.

"Jedva čekam koncert Sanje Ilića. U mojoj kući je 60 odsto Bočelija, ali slušam i Džeja. Nisam od onih koji kažu: 'Fuj, narodna muzika'. Tu je uvek i uvek Goran Bregović, a kad želim da nahranim dušu pomaže mi Đorđe Balašević", kaže kreatorka, kojoj i konkurencija priznaje da je zavela modnu "diktaturu".

Ne poriče da je dosta toga ostvarila zahvaljujući "jeziku isplaženom svemu". Ali, i ne pristaje na teoriju da je sve to radila svjesno i da je njen marketing proizvod proračuna i strategije.

"Za sve što sam postigla mogu da zahvalim pre svega Božjoj volji. Kakve formule, recepti i strategije... Nisam ja kriva što ljudi verovatno više vole kad ih kritikujete i maltretirate. I što je jedino pravilo od kog nikada ne odustajem: Bez kompromisa!"

Goran ĐOGIĆ

Mladići, prođite me se, nisam vam ja mama!

Vericu Rakočević su dovodili u vezu sa mnogim poznatim muškarcima, često i mnogo mlađim od nje, ali ona nikada nije otkrivala identitet svojih partnera. Ponekad se, kažu oni koji je bolje poznaju, igrala s novinarima i tvrdila da je u vezi čak i ako nije. Ili obrnuto.

"Najčešće me startuju mnogo mlađi muškarci, uglavnom oni od 30 do 35 godina. Međutim, ja moram da im kažem da se obraćaju na pogrešnu adresu ako u meni traže mamu. Pet godina stariji muškarac od mene zreo je za starački dom. Zato ja volim zlatnu sredinu, nekoga ko može da se nosi sa svom energijom koju posedujem", objašnjava Verica.

Sa djecom dijelim sve brige

Verica Rakočević je odavno razvedena i živi sama u svom stanu u Beogradu. Ima troje djece: Elenu, Milorada i Milenu.

"Svi oni su potpuno normalna deca sa normalnim stavovima, a uspeh nije ništa drugo nego biti vlasnik sopstvenog života i imati zdravu i dobru decu", tvrdi Verica.

O Eleni, manekenki i bivšoj supruzi poznatog fudbalera Predraga Mijatovića, i njenim ljubavnim vezama - nekadašnjom sa "kontroverznim biznismenom i žestokim momkom" Andrijom Draškovićem i sadašnjom sa Jugoslavom Karićem, bratićem mnogo poznatijeg Bogoljuba, mediji su pisali sve i svašta. Verica kaže da o tome "svi znaju sve, a ne znaju ništa".

Sin Milorad ima 26 godina. Radi u Atlas banci. Dobio je stipendiju za studije u Santa Moniki, gdje je upisao sportski menadžment. Međutim, na pragu je da promijeni odluku i da, po Veričinom nagovoru, upiše bankarstvo. Najmlađa kćerka Milena je najnepoznatiji član porodice. Svjesno. I želi da tako i ostane. Ona studira fotografiju, a jedan ispit je dijeli od diplome. Kada negdje nosi svoj CV ne govori nikome, niti želi da konkuriše na mjesta na kojima bi u bilo kom smislu mogao da presudi majčin uticaj.

"Svako moje dete ima stan, kao i ja. Osnovno što sam ih naučila je da budu komandanti svojih života, a stanove sam im kupila tako što sam podigla kredite, koje sam vratila. U vremenu i u zemlji u kojoj živimo oni do toga nisu mogli doći i to je jedini luksuz koji sam im priuštila", kaže Verica, ne propuštajući da istakne da, iako svi žive odvojeno, sve brige dijele zajedno.