Draganu Jovanoviću Danilovu za roman "Talasi beogradskog mora" prošle sedmice u Beogradu uručena je nagrada "Momo Kapor". Tim povodom o Kaporu, nagrađenoj knjizi, svom obimnom književnom radu, te književnoj sceni u Republici Srpskoj ovaj pjesnik, prozni pisac, esejista i likovni kritičar pričao je za "Nezavisne novine".
NN: Šta za Vas znači ime Momo Kapor i nagrada sa njegovim imenom?
DANILOV: Ja sam pre svega poznavao Momu Kapora, prijateljevao sam s njim. On je na samom početku bio okarakterisan kao neki bestseler pisac, međutim tek sada se vidi koliko je to veliki pisac za srpsku književnost jer ta neverovatna lakoća sa kojom je on pisao, a tu reč lakoća upotrebljavam u jednom ritualnom značenju a ne u vrednosnom smislu, jedan je veliki doprinos srpskoj književnosti danas. Moma je bio jedna polivalentna ličnost, kako bi se to narodski reklo, znao je da ore u više brazdi. Bio je i slikar i pisac romana i pisac priča i putopisac, tako da imamo jednu kompletnu i izuzetnu ličnost srpske kulture.
NN: Kao likovni kritičar, gdje Momu Kapora vidite u slikarstvu?
DANILOV: Moma je završio likovnu akademiju i on je jedan vrlo neobičan slikar, moglo bi se reći da je tradicionalista i da je verovao u štafelajsku sliku i, evo, upravo sada nalazi se u Beogradu u Muzeju vojske jedna sjajna izložba gde je izložen čitav njegov atelje, to kako je izgledao njegov atelje, njegove boje i one slike koje je stvarao verujući u likovno otelovljenje. Verovao je u klasičnu sliku, uljanu sliku i sam je bio izvanredan pisac o slikarstvu. Njegova knjiga "Uspomene jednog crtača" je nešto najbolje što je napisano u srpskoj književnosti na temu likovne umetnosti.
NN: Kapor je govorio: "Kad slikam tad mogu da slušam muziku i družim se s ljudima, a kad pišem tad sam namćor, treba mi samoća i potpuna tišina". Kakav je slučaj s Vama što se tiče pisanja poezije i pisanja proze?
DANILOV: Ja lično nemam neku potrebu za samoćom kad pišem. Najveći deo knjiga napisao sam u vozu, pošto često putujem vozom Beograd - Požega, Požega - Beograd, tako da što više ljudi smeta - to bolje. Apsolutno mi nije potrebna neka tišina da bih pisao, ali potrebna mi je tišina da bih čitao. Što se tiče pisanja poezije i proze razlika je velika, zato što za pisanje proze cimate red rečenica i mnogo veći je rad, a poeziju uglavnom pišem u sumrak. Nekako sam tada najslobodniji i to mi je najbolje vreme da pišem pesme.
NN: Koliki je izazov i kolike su poteškoće pisati o Beogradu danas?
DANILOV: Beograd kao grad nije dovoljno imaginiziran u književnosti. Naravno, tu postoji Moma Kapor, tu postoje Svetlana Velmar-Janković i Milorad Pavić, koji su se na ozbiljan način bavili Beogradom. Moja knjiga jeste jedan mali doprinos toj enciklopedistici Beograda, toj priči o Beogradu. Naprosto, to je jedna knjiga koja se bavi Beogradom kroz svetle i tamne slojeve. Govorim i o beogradskom podzemlju i o beogradskim pijacama, o prošlosti Beograda. Moji junaci rone u tu prošlost, pa se ponovo vraćaju u sadašnjost i to čini talase "beogradskog mora".
NN: Iza nas je još jedna godišnjica šestoaprilskog bombardovanja Beograda, kada je i srušena Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu. Vaš roman, između ostalog, govori i o tom fenomenu.
DANILOV: To ste dobro primetili, ta tema bombardovanja Narodne biblioteke je ključna tema u mom romanu. Tom prilikom uništeno je strahovito kulturno blago i ono što bi zapravo trebalo učiniti jeste - na tom mestu podići jednu velelepnu novu biblioteku. To je ono što nam nedostaje, nove biblioteke i novi muzeji, jer jedan stranac kad dođe u Beograd on ne može na jednom mestu da vidi sve najznačajnije srpske slikare koji danas izlažu. Nemamo muzej savremenog srpskog slikarstva, imamo Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej i to još ne radi, ali nemamo muzej nacionalne umetnosti gde bismo mogli da prikažemo naše najveće umetnike i gde bi taj stranac mogao da stekne valjanu sliku o našoj umetnosti.
NN: Bili ste u žiriju za godišnju nagradu UK RS, zbog koje se digla velika prašina u ovdašnjoj književnoj javnosti. Vidite li tu išta sporno?
DANILOV: Apsolutno mi nije jasno u čemu je tu problem. Nagradu je dobio Ranko Risojević za fenomenalan roman i to je bilo najubedljivije što se tiče proze, a u domenu poezije knjiga "Trinaesti stepenik" Jovanke Stojičić-Nikolić takođe je bila najubedljivija od pristiglih knjiga na konkurs. O toj knjizi su napisane mnoge lepe stranice. Recimo, ja sam pisac pogovora, kao i Bojana Stojanović-Pantić, koja je nesumnjivo najbolji znalac poezije u nas. Te dve knjige su moj izbor i ostajem pri tome. Republika Srpska, naravno, ima odličnih pisaca, tu bih pomenuo Berislava Blagojevića i njegovu knjigu "Tiši od vode" i, naravno, Tanju Stupar koja je sjajna ne samo pesnikinja, nego i prozni pisac, i koja ima lepu knjigu lirske proze, ali, eto, ja sam kao član žirija dao svoju prednost Ranku Risojeviću.
NN: Neki pisci odavde vidjeli su problem baš u tome što ste Vi recenzent nagrađene knjige "Trinaesti stepenik".
DANILOV: Reprezent te knjige je još jedan član žirija, a ne samo ja, i to nema nikakve veze. Toliko puta se događalo, recimo, za NIN-ovu nagradu da je recenzent nečije knjige (bio je takav slučaj sa Ljiljanom Šop) glasao za knjigu koju je recenzirao i da ista posle osvoji nagradu. Po mom mišljenju, te stvari uopšte ne treba gledati, tu se radi o čistoj malograđanštini - treba gledati samo vrednost knjige i, ponavljam, i dalje stojim iza svoje odluke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.