Gojko Đogo, književnik koji je za zbirku izabranih i novih pjesama "Grana od oblaka" nagrađen godišnjom "Zmajevom nagradom" Matice srpske, ističe da se raduje što je stao u red dobitnika ovog uglednog priznanja, koje, kako vjeruje, imponuje svakom pjesniku.
O odnosu prema nagradama, stanju u srpskoj književnosti danas i suđenju za zbirku pjesama "Vunena vremena" s početka osamdesetih godina prošlog vijeka redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske pričao je za "Nezavisne novine".
NN: Šta Vama kao iskusnom pjesniku znače nagrade i konkretno "Zmajeva nagrada" Matice srpske koja će Vam biti uručena 16. februara, a koju su prije Vas dobili mnogi veliki srpski pjesnici?
ĐOGO: Pesnik uvek postavlja pitanje sebi da li je dostojan takvog odličja. Tim pitanjem, čini mi se, sebe muče celoga života i pesnici koji dobijaju i pesnici koji ne dobijaju nagrade. Nažalost, iako nagrada ima poprilično za poeziju, ipak neki moraju ostati praznih ruku, pa kada se već čovek time bavi, onda je prijatnije kada ih dobijate nego kada ih ne dobijate.
NN: Mihajlo Pantić, predsjednik žirija koji Vas je imenovao laureatom, rekao je da je 2014. bila "po običaju" veoma izobilna i da je objavljeno više stotina pjesničkih knjiga na srpskom jeziku, no da je poezija i dalje najbolji dio srpske književnosti?
ĐOGO: Staro je pitanje koje ne možemo ni ovoga puta izbeći: "Čemu pesnici u oskudna vremena?", kako je to u svoje dane imenovao veliki nemački pesnik Helderlin. Danas je to pitanje aktuelnije nego ikad. Pored toliko knjiga pesama koje se pojavljuju svake godine, moglo bi se reći da u gotovo svakoj porodici poneko piše pesme. Hiperprodukcija poezije je posebna stavka jer stvara se utisak da više ima onih kojih pišu nego onih koji čitaju. To je dublji problem kulture, to jest komunikacije između pesnika ili poezije i čitalaca. Time se bave sociolozi kulture, pedagozi, teoretičari kulture i to nije nešto što samo nas muči nego je problem i u znatno razvijenijim kulturama i velikim književnostima. Da se zadržim samo u evropskim okvirima, gde se knjige najpoznatijih pesnika objavljuju u svega nekoliko stotina primeraka. Izgleda mi da je ovo, ipak, vreme proze, i to lake proze - zabave.
NN: Da li je došao dan kada se srpska kultura stidi zbog suđenja za zbirku pjesama "Vunena vremena", kako je Pekić u to vrijeme predviđao?
ĐOGO: Suđenja koja smo imali i Pekić i ja su deo književne i kulturne istorije. To je daleko iza nas, prohujalo je zajedno sa jednim vremenom koje je podrazumevalo takve procese. Iako kod nas isti i nisu bili toliko česti kao što su u istočnim zemljama, takozvane narodne demokratije, danas se tome možemo samo čuditi. Za stid nema razloga jer kažem bio je to sastavni deo vremena u kojem smo živeli.
NN: Ako je tako, da li Vam je to iskustvo danas dragocjeno?
ĐOGO: Poezija je višeslojna, u nju se slaže i lično i kolektivno iskustvo, kao što se kristalizuje tradicija, istorija, nasledstvo, podneblje, pa u toj mnogostrukoj pređi naravno da ostaju i te lične traume pliće ili dublje. Može biti da danas ožiljci progovaraju na dublji način nego same neposredne ozlede. Kada vam neko udari šamar veoma je teško izraziti svoje neposredno osećanje osim bola, ali kada prođe izvesno vreme ožiljak vas tišti ili svrbi na sasvim drugi način.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.