Viktor Lazić, književnik i najveći srpski putnik, prije tri dana objavio je svoju šestu knjigu "Na vratima istoka".
On je takođe advokat, doktorant kineskog prava, licencirani turistički vodič, te deveta generacija nasljednika porodične biblioteke koju su njegovi preci osnovali u Beogradu još 1882. godine.
Ovih dana, kada broji preko 300.000 naslova, Lazić je otvorio za širu javnost porodičnu biblioteku, a njen dio pretvorio u Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti. O tome, ali i svojim putovanjima, knjigama i životu pričao je za "Nezavisne".
NN: Iz Vaše biografije da se zaključiti da posjedujete tzv. sindrom aleksandrijske biblioteke. Da li to podrazumijeva asketski život ili bi asketizam bio upravo da ne putujete, ne čitate, ne pišete?
LAZIĆ: Ovaj život pun je duhovnih zadovoljstava s jedne strane, a sa druge strane naprezanja i tela i duha do krajnjih granica izdrživog. On svakako nije asketski u pravom smislu, ali je veoma naporan i zahteva mnoga žrtvovanja i odricanja. Tako sam, na primer, mnogo puta spavao na ulici sasvim dalekih država ne bih li kupio knjigu za muzej ili produžio putovanje za jedan dan. Stvaranje jedne čudesne biblioteke i Muzeja knjige putovanja i Muzeja srpske književnosti velika je čast, ali i obaveza, koja zahteva angažovanje svakog atoma snage. Više bih voleo časnu smrt nego život bez putovanja, bez čitanja i bez pisanja. To za mene ne bi bio asketizam, već najsurovija smrtna presuda, prestanak moje ličnosti i života.
NN: Na putovanjima kroz preko 80 zemalja svijeta ostali ste vjerni Ladi. Možete li objasniti taj fenomen i da li je vjernost uzajamna?
LAZIĆ: Lada niva postala je moj pratilac slučajno, ali nije slučajno opstala tako dugo. Kupljena 2008. godine kao poklon mojih roditelja za završen fakultet u roku i sa dobrim prosekom - bila je moj dom na mnogim putovanjima. Noćio sam u njoj, a ujedno me je i štitila od bandita i lopova, jer je malo kome interesantna za pljačkanje. Sa druge strane, sa njom sam lako prolazio i autoputeve, i mongolsku pustinju Gobi, i močvare i predele bez ikakvog puta.
NN: Koje su po Vama razlike između kosmopolitizma i patriotizma, i da li ih ima?
LAZIĆ: Kada se mnogo vremena provede u drugim zemljama, uski patriotizam se širi na celu planetu, spontano postaje kosmopolitski patriotizam. U tom smislu, u većini zemalja se osećam kao kod kuće, što mi upravo i omogućava da tako lagodno putujem. Pojedine zemlje su mi posebno drage, kao npr. Tajland, Indonezija, Engleska, Rusija. Međutim, mislim da je ljubav prema svojoj zemlji osnova iskrenog kosmopolitizma. Kako možete voleti druge, ako ne volite sebe?
NN: Negdje sam pročitao da su Vam nudili državljanstvo Velike Britanije i da ste odbili. Još uvijek putujete sa srpskim pasošem?
LAZIĆ: Istina je da sam imao prilike da dobijem drzavljanstvo Velike Britanije. Pred kraj bombardovanja 1999. godine roditelji su me poslali kod tetke u London, gde sam i upisao školu (bio sam sedmi razred osnovne škole). Tada su mi nudili stipendiju i mogućnost državljanstva, ali sam odlučio da se vratim. Još uvek putujem samo sa srpskim pasošem, što me jako puno košta - ne znam da li više u novcu, ili u živcima.
NN: Šta je najzanimljivije što posjetioci mogu da vide u Vašoj biblioteci, koja je skoro otvorena za javnost?
LAZIĆ: Mi smo otvorili biblioteku, a jedan deo biblioteke pretvoren je u Muzej knjige i putovanja. Takođe smo otvorili Muzej srpske književnosti. Trenutno smo u skučenom prostoru, ali planiramo proširenja i skoro otvaranje stalnih postavki. U Muzeju knjige i putovanja možete videti knjige sa svih meridijana - više od 150 država predstavljeno je putem knjiga. Tako imamo knjige na štapićima od bambusa, na papiru od pirinča koje se mogu pojesti u slučaju gladi, na najkvalitetnijoj svili, na kostima, sa stranicama od lišća palme... Beskrajan je spisak neobičnih primeraka u našem fondu. Sa druge strane, u Muzeju srpske književnosti možete da vidite prva izdanja važnih srpskih pisaca, više od 10.000 autograma autora, od posvete Laze Kostića i Branislava Nušića do Branka Ćopića i većine modernih autora. Tu su i njihovi rukopisi i predmeti, kao na primer pisaće mašine Milovana Danojlića, Gvide Tartalje i Bore Ćosića. Kod nas su i legati važnih srpskih književnika. Izdvojiću legate Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića, Pere Zupca i Srbe Ignjatovića.
NN: Možete li za čitaoce otkriti neke od detalja Vaše knjige "Na vratima istoka", koja je izašla iz štampe prije tri dana?
LAZIĆ: Ova knjiga opisuje jedno od mojih najtežih putovanja. Krenuo sam s Kosova, preko Bugarske i Turske do Iraka, od Iraka, ponovo preko Turske do Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana, zatim po ruskoj crnomorskoj obali i egzotičnoj Republici Adigeji. Ka Srbiji sam se uputio preko Ukrajine, prošao sam Krim, a obišao sam i Černobilj, kao i Moldaviju i Rumuniju. Mislim da će za čitaoce svakako biti najzanimljiviji delovi knjige o Iraku, upravo o ovom regionu u kome se trenutno vode borbe između Islamske države i Kurda, zatim o mom zatočeništvu u Južnoj Osetiji, kada su me, zbog nesporazuma na granici, južnoosetijske vlasti smestile u samicu, kao i deo knjige posvećen neverovatnim jermenskim svetinjama i priča o romantičnom izletu u strašni Černobilj.
NN: Planirate li možda promociju knjige u Banjaluci?
LAZIĆ: Planiramo čitav niz promocija, ali za Banjaluku još nismo dobili poziv. Biće mi veoma drago da gostujem u Vašem gradu, s obzirom na to da je i deo moje porodice iz tih predela.
NN: Koliko mislite da će Vas "držati mjesto" u četvrtoj deceniji života?
LAZIĆ: Nikada neću prestati da putujem, pišem i da sakupljam materijale za muzeje. To je deo moje ličnosti i smisao mog postojanja, pa se to sigurno neće promeniti ni u četvrtoj deceniji. Nadam se da ću s vremenom još više putovati, kada se stvaranje Muzeja zaokruži, pa moje prisustvo u Beogradu ne bude toliko neophodno kao što je to trenutno slučaj. Imam veliku sreću što me moja verenica Aleksandra u tome potpuno podržava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.