Ključna imena zanata rok kritike, koji je na samoj granici izumiranja, a čemu uveliko doprinosi nestanak brojnih muzičkih i filmskih časopisa u regionu, zastupljena su u knjizi "Žeton za najdraži vurlicer" banjalučkog autora i novinara Sanjina Štrpca.
Cilj mu je, kaže, bio da predstavi ljude čiji je uticaj zanemarivan ili je bio bitan u nekim užim krugovima, kao i mlađe autore koji dobro rade svoj posao.
"... A i da upoznam ljude koji su bitni po nekim opštim kriterijima, ali odgovaraju i mom ukusu", kaže Štrbac u intervjuu za "Nezavisne".
Ističe da je riječ o djelu u kojem na nepunih 400 stranica, čiji je podnaslov "Razgovor sa rok kritičarima i teoretičarima pop kulture o popularnoj muzici i kritici", svoje priče donose veterani rok kritike, ali i nešto mlađi autori.
NN: Šta je bilo presudno za nastanak ovakve knjige?
ŠTRBAC: Nekoliko godina sam pisao za časopise u kojima sam se bavio pop kulturom, ali i kulturom uopšte. Prvi motiv je bila činjenica da npr. Beograd više nema klasičan časopis za rokenrol ili film, koji može da opstane više od nekoliko brojeva. Drugi motiv je da na jednom mjestu sakupim ljude koji su pisali za njih od početka sedamdesetih pa do danas, bili omiljeni glasovi iz etera i da vidim kako danas opstaju i kojim poslovima se bave jer je profesija rok kritičara vrlo ozbiljno ugrožena.
NN: Koji je kriterijum bio presudan prilikom izbora sagovornika?
ŠTRBAC: Podnaslov knjige objašnjava moj motiv da se bavim ljudima koji nisu bili samo medijski prezenteri određene vrste muzike. Druga stvar je koliko su bili medijski prihvaćeni i kolika im je sloboda davana u nekim medijima. Oni su posredno oblikovali rok scenu. Neki od njih su omogućili prve medijske nastupe ljudima iz pank i novotalasnih grupa koji su osnovali do danas najvrednije srpske rok bendove "Partibrejkerse", "Električni orgazam", EKV, "Idole". Tu postoji i kategorija ljudi koji su se i sami oprobali u muzici. Izbor je kombinacija nekih opštih kriterijuma i mog vrednovanja rok žurnalistike ili publicistike.
NN: Šta ste novo saznali o načinu rada ljudi koje ste intervjuisali?
ŠTRBAC: Postojao je, recimo, čovjek koji je na magnetofonu radio nešto kao di-džej sat za svoje prijatelje i pustio bi po pola pjesme grupe "The Beatles", a ostalo su morali zamišljati. Neko je naručivao ploče tako što bi poslao pismo u kojem je bio novac na neku adresu u zapadnoj Evropi. Posjetioce "beat" koncerata su, kad bi krenuli malo da se njišu, organizatori tukli nekim ključevima. Emocije koje imaju ti stariji rok novinari su takve da se osjete i kroz knjigu i čitalac ih lako i iskreno doživi.
NN: Kakav je Vaš stav o domaćoj rok kritici i novinarstvu?
ŠTRBAC: Naša rok kritika i novinarstvo su na vrlo visokom nivou, mislim da su na nivou Francuske i Španije. Možda je u skandinavskim zemljama i Njemačkoj to na višem nivou ili muzičare privlači visok standard... Iako je digitalizacija neminovnost, neki su već spremni na nju, a neki je preziru ili traže sistematizaciju. Nezamislivo je i nemoguće da se publika, odrasla i stasala na rokenrolu, stopi sa masom koja sluša najpopularnije pjevačice u Srbiji, čije pjevanje nije moguće slušati. Moguće je da su ljudi postali pasivni ili su se nekim drugim putevima približili splavu ili kolibi na lažnoj farmi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.