"Najdraži lik koji se pojavljuje u mojim pričama je moja žena. Onda je moja žena lupila šakom o sto i rekla: 'Sad je dosta'. Od tada više ne pišem o njoj, samo pričam pred publikom", rekao je jedan od najpoznatijih srpskih pisaca David Albahari govoreći o likovima svojih priča i romana brojnoj banjalučkoj publici, u srijedu uveče, na književnoj večeri upriličenoj njemu u čast u Vijećnici Kulturnog centra Banski dvor.
Albahari je, između ostalog, u razgovoru za "Nezavisne" otkrio kako i zašto piše, zašto je otišao i zbog čega bi se mogao vratiti u Srbiju, te zašto ne voli davati političke komentare...
NN: U jednom ranijem razgovoru pomenuli ste da često parafrazirate Foknerovu misao da je jedino važno pisati o sukobu srca sa samim sobom. Šta to znači na planu Vašeg stvaralaštva i šta je karakteristično za Vaš lični "sukob"?
ALBAHARI: Zapravo ne mogu da odgovorim na ovo pitanje, jer da znam odgovor nikada više ne bih pisao. Ljudi koji pišu počinju da pišu pesme pa vide da ne uspevaju da kažu to što žele, pa pređu na priče pa ne uspevaju ni sa pričama, pa pređu na romane i ne uspevaju ni sa romanima i onda vam ostaje tišina. Ono zbog čega zapravo češće navodim tu Foknerovu misao je to što vidim pisanje kao istraživanje vlastitog bića, na onaj način na koji je to biće jedinstveno, jer svako od nas je jedinstven na ovom svetu, ali u isto vreme onoliko prepoznatljiv drugima koliko to mogu da napravim. To me zanima, taj trenutak u kojem vaše srce kuca ili se čuje tišina između otkucaja, a vi prepoznajete i nečije drugo srce ili mislite da će neko drugi prepoznati svoje srce.
Taj sukob je u isto vreme zapravo i dijalog, jer bez sukoba nema ni dijaloga. Dijalog može da bude i potpuno miran, ali to obično nije zanimljivo za pisanje. Kada se sukobljavate sa svojim srcem i kad pokušavate da utvrdite da li je u pravu srce ili je u pravu um, skloniji sam srcu. Treba uzeti u obzir da je srce ipak emocija, da zamrači često um. Tako da moram priznati da nemam pravi odgovor i da pokušavam da otkrijem ko je u pravu od njih dvoje. Ali ko zna, možda je u pravu neko treći.
NN: I da li tako nastaju knjige? Iz tog nerazriješenog sukoba?
ALBAHARI: Odatle nastaju rečenice jer za mene je pisanje, na neki način, ispisivanje rečenica. Svaku rečenicu vidim kao jedan čvrsto uobličen fragment kosmosa, ali ne kosmosa u opštem smislu reči, nego kosmosa priče ili romana koji nastaje. Svaka od tih rečenica bi zapravo trebalo da bude na neki način idealna sama po sebi. Naravno da to nije uvek tako, to je ono što ja pokušavam da uradim. Zidar zida služeći se ciglama i malterom, ja pokušavam rečenicama i znakovima interpunkcije, tačka je ponekad važnija od bilo koje reči.
NN: Za sebe ste uvijek govorili da ste "dečak pisac" i sad poslije toliko knjiga koje ste napisali i godina književnog rada da li ste i dalje "dečak" ili ste u međuvremenu odrasli?
ALBAHARI: Ne, sad se doživljavam kao beba pisac. Ove godine sam objavio jednu knjigu za decu da vidim da li mogu da postanem još mlađi. Objavio sam i jedan omladinski roman. Šalu na stranu, mislim da pisac mora da ostane mlad, za mene je biti mlad biti razigran u jeziku, kao čovek naravno moraš da ostariš iako bi mi svi želeli da budemo uvek mladi. Više volim humor nego ozbiljnost, mada kad bi trebalo da budem ozbiljan, pišem ozbiljno, ali onda svu tu ozbiljnost zasladim ili zagorčam crnim humorom i to je neka vrsta mladosti.
NN: Pisali ste o ljudima pijavicama koji isisavaju dobrotu i životnost iz čovjeka. Da li možemo i cjelokupno društveno uređenje prema toj vašoj metafori posmatrati kao jednu veliku pijavicu koja iz nas "isisava" život?
ALBAHARI: U tome ima istine. Društvo želi da proizvede ono što mu je potrebno, zato mu ne odgovaraju dečaci veseljaci i devojčice srećnice. Pri tom jednostavno mislim na ljude koji su bezbrižni, vedri, puni duha i spremnosti za otkrivanje sebe, ali ne neodgovorni. Društvo želi da proizvede te ljude iz kojih je isisana svaka vedrina i radost življenja.
NN: Šta trenutno pišete i da li će radnja biti smještena na prostore bivše Jugoslavije kao što je to čest slučaj u Vašim pričama?
ALBAHARI: Ima štošta u mojim pričama smešteno i u Kanadi, ali ostajem veran ovom prostoru zato što se koristim našim jezikom. "Naš jezik" je divan izraz koji zamenjuje sve ove nove postojeće jezike. U Kanadi ljudi sa prostora bivše Jugoslavije govore samo o našem jeziku. I to je sada po meni jedini zvaničan naziv za jezik koji se govori na ovim prostorima. Zbog toga, pre svega zbog jezika, ostajem veran ovom prostoru. Na kraju, potičem odavde, s ovih prostora i u nekom biološkom i u duhovnom smislu. Da li će to biti prostor novog romana u ovom trenutku ne znam, jer želim da novi roman govori o nekoj vrsti strasti iz osvete, ali kada počinjem da radim ne znam ništa osim prve rečenice i u šta će se ta rečenica pretvoriti. To ćemo videti u onom trenutku kada ta rečenica progovori glasom koji je negde dobila, donela i prepustila meni da ga kazujem.
NN: Koliko je emigracija uticala na Vaše stvaralaštvo i da li se mislite vratiti u Srbiju?
ALBAHARI: Uticala je i te kako, uticala je na najbolji mogući način. Omogućila mi je da steknem uvid u neke stvari koje ne bih znao da se nisam odlučio da odem u jednom trenutku. Dakle, ne bih napisao niz svojih knjiga, napisao bih neke druge. Ne bih napisao te knjige jer ne bih imao to iskustvo. Pisanje za mene je pisanje o meni, koji se pretvara u razne likove. Kada smo otišli pre 15 godina uvek sam na to pitanje što ste otišli odgovarao zbog dece. To je bila najprirodnija stvar, deca su bila mala i želeli ste da ih sklonite s jednog područja gde jednostavno nije bilo dobro biti dete tad. Nije baš dobro biti ni odrastao, ali pogotovo ne dete. Naš sin je u maju završio fakultet, spakovao se i vratio u Beograd. Ako se vrati i ćerka za koju godinu, postaje malo apsurdno da su oni u Srbiji, a mi tamo. Kada deca završe školovanje, mislim da je roditeljska misija završena i ne vidim nikakvu prepreku da se kao čovek vratim, jer kao pisac nikad nisam ni otišao, nikad nisam napustio jezik.
NN: Često naglašavate čitalačku dimenziju svoje ličnosti. Zašto je toliko važna ta strana i da li je teže biti dobar pisac ili dobar čitalac?
ALBAHARI: Za mene je čitalačka strana važna jer mislim da ne možete biti dobar pisac ako niste dobar čitalac. Teško je definisati šta je dobar čitalac, pa je možda bolje da kažem čitalac koji prati šta se dešava u literaturi sopstvenog jezika, ali i literaturi u cjelini. Pisac je na kraju, zanatlija i svako ko ovlada nekim zanatom, ko poseduje neko umeće da nešto napravi, taj mora da gleda i šta drugi oko njega rade. Pisac mora da bude čitalac, pri tom ne sme da se stidi da prizna da drugi rade neke stvari bolje od njega, da nauči veštinu da nešto prenese u ono na čemu sam radi ili da svoju priču oblikuje prema tuđoj priči. Tu vidim važnost čitanja, ali kad bi me upitali da li više volim da budem pisac ili čitalac, onda više volim da budem pisac. Šta je teže biti ne znam, teško je oboje, ali znam šta je lepo. Lepo je kad zaboravite nešto što ste napisali pre mnogo godina i pročitate i kažete: "Uh, što je ovaj dobro napisao ovu priču", ali za to treba da prođe dosta godina i dosta toga da se zaboravi.
NN: Uvijek ste se, za razliku od nekih pisaca, klonuli politike i komentara političkih dešavanja. Zašto?
ALBAHARI: Zato što od politike ništa dobro ne može da ispadne. Zato što sam ponajviše bežao od toga da odgovorim na pitanja koja se odnose na politiku, jer se očekuje da na njih odgovorim kao pisac, a ja mislim da pisac ne može da se bavi politikom kao pisac. Pisac ste u samoći svoje sobe kada sedite i pišete neki tekst i kako vi tad možete da vodite politiku, možete da pišete politički traktat. Pojednostavljujem. Bežao sam od verovanja mnogih ljudi da pisci kao pisci imaju da kažu nešto što niko drugi nije u stanju da kaže na političkom planu. Ja u to ne verujem. Pisci nisu uopšte pozvani da nešto kažu, pisac nema misiju, nema zadatak, pisac ima svoju inspiraciju i piše u skladu s njom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.