Marko Misirača je mladi režiser, čiji komad "Bajka o pozorištu", postavljen na sceni "Zvezdara teatra" u Beogradu, uživa veliku popularnost.
Iako je rođen u Prilepu, odrastao je u Kozarskoj Dubici, za koju je još vezan, a smatra da ovaj grad iz kojeg su potekli brojni umjetnici malo pažnje poklanja istima.
Misirača, koji je režiju završio u Beogradu, režirao je brojne komade i u BiH. U intervjuu za "Nezavisne" otvoreno govori o stanju u kulturi na našim prostorima, ali i odnosu pozorišnih kuća u Republici Srpskoj i Federaciji BiH.
"Ono što je zapravo glavni problem zašto je kultura na niskim granama je način kako mi sami iz branše sebe tretiramo, kakav mi imamo odnos prema onom što radimo", smatra Misirača.
NN: Nešto više od dva mjeseca od premijere predstave "Bajka o pozorištu" u "Zvezdara teatru" interesovanje za istu ne prestaje. Šta biste kao režiser ovog komada naveli kao glavni adut zbog kojeg publika hrli u pozorište kada je on na repertoaru?
MISIRAČA: "Bajka o pozorištu" je uspešan spoj bulevarskog, zabavljačkog pozorišta i pozorišta koje je angažovano i koje hoće nešto i da kaže o vremenu u kome živimo. Bulevar je osetljiva stvar i ono što je glavno kada radite ovakvu vrstu predstava je da osetite meru i da ostanete u granicama dobrog ukusa, jer se u ovakvim "lakim" žanrovima lako sklizne u estradno i samodopadljivo. Pored toga što publika voli da se nasmeje svojim slabostima kad ih prepozna i na sceni, kod drugih, mislim da je publika prepoznala i notu angažovanosti i kritičnosti prema današnjim političarima, koji nam pričaju bajke, i umetnicima, koji da bi preživeli moraju da se s njima uortače.
NN: Ta predstava je još jedna u nizu koja govori o položaju kulture u današnje vrijeme. U kakvom nam je položaju, po Vašem mišljenju, kultura danas?
MISIRAČA: Kultura je već odavno na najnižim mogućim granama u ovim našim nesrećnim, tranzicionim zemljama, ali to je stara priča i tu priču već znaju i vrapci na grani. Uvek su se materijalno podržavali i gurali projekti iza kojih je država morala i htela da stoji (projekti od nacionalnog značaja), a prava umetnost, ona koja je bila subverzivna, teško se probijala. Mnogo je oveštalih i zastarelih načina razmišljanja, kako u kreativnom delu pozorišnog čina, tako i u spoljnom, marketinškom. Malo je pozorišta koja su zaista na tom planu u korak s vremenom, nego i dalje misle da je dovoljno staviti plakat na zgradu pozorišta i da će ljudi, svakodnevno bombardovani hiljadama različitih sadržaja, sami doći.
NN: Pozorišne kuće u BiH povjerile su Vam režiju nekoliko značajnih komada. Kakva Vi iskustva nosite iz tog rada i koliko u još podijeljenoj BiH pozorište briše granice?
MISIRAČA: Često imam priliku i sreću da radim u bh. pozorištima i svakako na prvom mestu mislim da u pozorišnim kućama u Sarajevu, Banjaluci, Zenici, Prijedoru itd. ima sasvim dovoljno kreativnih ljudi, što među glumcima, što među autorima. Pošto je u pitanju mala zemlja, mislim da je ne samo poželjno nego i neophodno da se povezuju i prožimaju, odnosno da neki glumac iz Banjaluke zaigra u predstavi Narodnog pozorišta Sarajevo. Neverovatno je npr. da prošle godine na temu Velikog rata, kada su mnoga pozorišta u regionu dala odgovore na neka pitanja u vezi s tim velikim jubilejom, nismo videli nijednu "međuentitetsku" koprodukciju, jedno zdravo i potrebno suočavanje stavova na tu temu, autora i umetnika iz kulturnih centara iz Federacije BiH i Republike Srpske. Dakle, ni tu stvari još nisu najsređenije.
NN: Iako ste rođeni u Prilepu, odrasli ste u Kozarskoj Dubici. Dolazite li ponekad u taj grad u RS, kako privatno, tako možda i poslovno?
MISIRAČA: Kozarska Dubica je gradić s puno ljudi iz naše profesije. U jednom kratkom periodu pojavilo se nekoliko glumaca koji su živeli i školovali se u Dubici, a danas se profesionalno bave ovim poslom. Međutim, kao i u manje-više svim našim ovdašnjim malim opštinama, tako i lokalna vlast i ljudi koji vode kulturu u tom gradu, verovatno i ne znaju za sve nas, a kamoli da im padne na pamet da nas pozovu i okupe da nešto zajedno uradimo i time dodatno ispromovišemo svoju sredinu. Nažalost, takav odnos već dugo traje i bojim se da će se tu skoro nešto promeniti.
Teme
NN: Šta Vas kao mladog pozorišnog reditelja najviše privlači da radite, odnosno koje su to teme koje su Vam najprivlačnije za postavljanje na pozorišne daske?
MISIRAČA: Neću ništa novo reći kad kažem, a to zaista i mislim, da pozorište, na ovaj ili onaj način, mora uvek da se bavi vremenom u kome nastaje i odgovara na pitanja, ili još pre da ih postavlja, u odnosu na ono što živimo. Dakle, to je jedina konstanta koje se, po mom mišljenju, pozorišni reditelji moraju držati. Sve ostalo je stvar ličnog izbora i samo mislim da je jako dobro da budete što raznolikiji u izboru tekstova, ekipa s kojim radite, pristupa pozorištu itd.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.