Ovde postoji jedna velika zabluda o tome šta znači biti autentičan, jer nas u velikom delu života mnogi teraju da izdamo sebe tako što bismo bili "racionalni", ne bismo povredili i uvredili druge i najzad ispali racionalni!
Pa ipak, istraživanja naučnika i savremenih psihologa se slažu - kada god odustanemo od onoga što naša duša smatra istinom ne samo da ćemo osetiti biohemijske posledice nego ćemo izdati svoju autentičnost i narušiti zdravlje!
To će nam i formalno skratiti život, ali i pristup onom višem ja u nama - a to uostalom znači autentičnosti! To je onaj trenutak kada neko zahteva nešto od vas, a muka vam je od toga, kada vas neko "pegla" i maltretira, ali vi ćete radije povrediti sebe nego njega, kad prećutkujete stvari koje će na kraju postati još veća i bolnija istina, kad su vas ubedili da bi trebalo da radite nešto što organski ne podnosite i ne želite, u šta ne verujete, kad ostajete u toksičnim odnosima iz navike, kad prosto prećutkujete ono što duša vrišti u vama...
Možda vas krik vaše duše neće uvek zbog iskrenosti dovesti do brzih životnih rešenja i usrećenja, ali neće ni do dugotrajnih unesrećenja i tuga do kojih vodi svaki toksičan kompromis, svako pogrešno uverenje kojim terorišemo tu našu istu nesrećnu dušu! Jer put istine sopstvene duše je težak, ali sladak, a put kompromisa i izdaje sopstvenih uverenja naizgled širok i popločan, ali uvek vodi u tugu.
A ljudi su tako različiti i ono što je jednom izdaja sebe drugom je prirodan put i tu nema diskusije, čak ni saveta sa strane. Tu čovek u svakoj situaciji mora da porazgovara s najvažnijim sudijom - svojom sopstvenom dušom!
Ako radimo nešto jer tako to drugi očekuju od nas, jer je to prirodan i racionalan izbor, jer je to nešto što se podrazumeva, jer ćemo tako ispuniti tuđa očekivanja, to je početak kraja priče o autentičnosti!
Ničim se ne manipuliše kao kompromisima - od ženskih magazina, škole, porodice, stalno neko unesrećen ko je izdao sam sebe to preporučuje kao put koji je bolje i racionalnije izabrati!
Onda se trajna žalost useli u nas, jer ili smo s nekim s kim ne želimo biti ili radimo posao koji mrzimo, nosimo, govorimo i radimo ono što bi drugi voleli da čujemo... Naravno, zagovornici izdaje sebe uvek imaju jake argumente - pametnije je, odrasti više, moraš da se žrtvuješ, život nije planiran da bude nešto što te ispunjava, ne budi budala itd. bez kraja...
A stvar je prosta, svaki put kada u solarnom pleksusu osetimo onu napetost, neprijatnost, grč na kompromis koji nam upravo nude ili nas teraju na njega, kompromis koji nam jede organizam, znači da smo na pragu da izdamo svoju autentičnost i onu božansku iskru u nama.
Svaki put kad nam represivni kolektiv objasni kako bi trebalo da živimo, volimo, govorimo, izgledamo, to je poziv na samo nama čujni protest vlastite duše.
I onda su lančane posledice izdaje sebe nesagledive! Ispašće teže nego što smo mislili, a na neki kontraalhemijski način svaka izdaja sebe obiće nam se u glavu! To nas vodi pitanju slobodne volje koju nam je dragi Bog dao, a koju nam permanentnim ispiranjem mozga i emocija mnogi pokušavaju za života da oduzmu.
Jer ništa nije tako na ceni kao udovoljavanje tuđim ukusima i potrebama, za to ćete uvek biti pohvaljeni, a posle živite sami sa svojom tugom i nesrećom, koga zabole??!
Zato svaki put, ali svaki put, ne samo kad je u pitanju važna životna odluka da li ići putem srca ili kolektivnog racia, setimo se da prvo obavimo onaj tihi, kratki razgovor sa sopstvenom dušom, s onom božanskom iskrom u nama koja nas čini posebim... pre bližnjih, daljih, porodice, škole, države, prijatelja, šefa da li ona, naša duša, stoji iza nas ili se već grči i buni, protestuje i vrišti Neeeeeee!!!!!!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.