"Ili ćete vi njih ili će oni vas...! Ovakav požar ne treba potcenjivati!"
"Da sam mu šef, ne bih dao da podnese ostavku jer radi odlično!"
Prva izjava pripada predsedniku Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Skupštine Srbije Muameru Zukorliću, druga ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladenu Šarčeviću. Povod za teško objašnjive reči je odluka Odbora za etiku Univerziteta u Beogradu da je ministar finansija Siniša Mali neakademski postupio ne navodeći izvor u mnogim pasusima doktorske disertacije. Preciznije, reč je o plagijatu, odnosno krađi tuđe intelektualne svojine.
Čitav region, a i šire, već čitavu sedmicu bruji o tome treba li ili ne da, sem etičkog bagaža, Mali plati i političku cenu, kako je u jednom momentu najavio i sam predsednik Aleksandar Vučić? I kao i u svemu drugom, mišljenja su oštro podeljena; vlast popuje da je Univerzitet odlučivao pod pritiskom studenata i dela opozicije, te da je Mali besprekoran u svemu što radi (a radi poprilično i svašta!), a kritički deo javnosti, uključujući i pomenute studente - da je Mali dokazani lopov i kao takav mora da leti i, naravno, ne sme da rukovodi državnom kasom. Retki racionalni, pozivajući se na praksu u svetu, podsećaju da su svi političari-plagijatori ekspresno udaljeni iz javnog, kako akademskog, tako i političkog života.
E, sad, začudiće se mnogi, što u danima kad opet čitav region, a i šire, bruji o "beloj" naslovnoj strani nedeljnika NIN, sa koje je odlukom vlasnika, kompanije "Ringijer Aksel Špringer", uklonjena provokativna fotografija na kojoj se vide domaći snajper i Vučić? Treba li reći da su mišljenja o naslovnici čak i zaoštrenije podeljena nego o plagijatu Siniše Malog i kreću se u dijapazonu od najave ubistva (Aleksandar Martinović: NIN poziva na ubistvo Vučića!) do odbrane slobode izražavanja i medija.
Činjenice kažu sledeće; Ilustrujući novi tekst "Afera oružje: Ko ruši Krušik" - koja već sedmicama trese Srbiju zbog sumnje da je ministar policije Nebojša Stefanović svom ocu i njegovim kompanjonima omogućio povlašćenu trgovinu oružjem - NIN je Tanjugovu fotografiju snimljenu na izložbi naoružanja juna 2017. u Beogradu "kropovao". Kadar je sužen, tako da su u prvi plan izbili snajper, Vučić i njegov stalni gost Milorad Dodik. U oštroj interpretaciji koju plasiraju predstavnici vlasti i deo javnosti, snajper je namerno uperen u Vučića (Dodika niko ne pominje), dok glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk tvrdi da su "samo najmračnijim umovima mogle da padnu na pamet gadosti koje se pripisuju NIN-u. Tanjug je, pak, saopštio da je NIN uklanjajući dve trećine sadržaja fotografije načinio falsifikat "kojim je, nema sumnje, promenjen sadržaj fotografije, a time i njena poruka", te da "uredništvo NIN-a zna da je to postupak koji je nedozvoljen u bilo kojem profesionalnom mediju na svetu". Konačnu presudu doneo je izdavač, pa je posle mnogo godina Srbija dobila "belu stranu".
Kao i u pređašnjem slučaju, nepristarsan posmatrač mogao bi se lako saglasiti sa ocenom Udruženja novinara Srbije da je "uklanjanje sporne ilustracije akt cenzure" povodom "uredničke odluke koja može da povredi osećanja čitalaca i javnosti". No, da bi ovaj sud bio kompletan, valja reći da se svakodnevno u Srbiji objavljuju naslovnice koje ne samo da mogu da povrede osećanja čitalaca i javnosti, već ih doslovno gaze (i osećanja i javnost!), ali povodom njih se bura ne diže; em ne "nišane" na vlast, nego na kritički deo društva, em se i prave tako da oblate opoziciju i intelektualce i tu istu javanost koja sad može biti povređena "nauče" koga valja, ovako ili onako, blatiti.
No, da se vratimo odgovoru na moguće pitanje čemu citati poslanika i ministra o ministarskom plagijatu i samom plagijatoru kad se bruji o snajperu i (medijskom) atentatu na predsednika? Pa, očito, zar ne, i u jednom i u drugom slučaju se operiše falsifikatima, s tim što se u prvom čitav sistem upregao da falsifikatora odbrani, a u drugom da "falsifikatora" odstrani. Ključni problem je, zapravo, što je i sama Srbije postala, što rekao davno Pavao Pavličić u naslovu kultnog romana, original faslifikata. Ili kako je to pomalo depresivno nedavno definisao glumac Svetozar Cvetković "više ne znam šta je istina". I to sve u crno-beloj tehnici, prigodno fotografski rečeno.
Tako smo, na jednoj strani, najbolji ikad u svemu, prednjačimo daleko u razvoju ispred maltene čitavog sveta, u verziji zvaničnika, a na drugoj nikad nije bilo gore, čak ni u vreme Miloševića. Istina je, dabome, manje ili više siva, jer nekima zaista nikada nije bilo bolje, a nekima nikad gore. Nevolja je što su po pravilu u prvoj grupi - koja se bliži masi - oni koji su direktno u sistemu ili ga podržavaju, a u drugoj - čudno, ali i ona se bliži masi - mnogi anonimusi koji po vasceli dan rade (kad imaju posla) za crkavicu ili rastežu penzijicu - za koju ih uveravaju, a oni često veruju - da je najveća ikad. Među njima su i ostaci nekadašnje srednje klase, koja sanja o projektovanoj prosečnoj plati od 500 evra, priznati umetnici i intelektualci. Te dve "mase" se već podugo pažljivo građenim i plasiranim propagandnim oruđem bukvalno pujdaju jedna da drugu, iako zapravo samo malo ljudi u zemlji ima pravo da se oseća nikad bolje.
Za ilustraciju stanja iskoristiću i nekoliko podataka iz sjajnog eseja Aleksandre Đurić Bosnić (Novi magazin, broj 448, 28. novembar 2019); građani Srbije godišnje popiju 5,5 miliona kutija lekova za smirenje; Srbija je na prvom mestu na evropskoj listi po broju samoubistava i jedanaesta na svetskoj listi: Srbiju mesečno napusti više od četiri hiljade ljudi, što je na godišnjem nivou 51.000, uglavnom mladih. Za potonje brojeve A. B. Đ. se poziva na Studiju Fondacije "Fridrih Ebert" koja ukazuje na najčešće razloge egzodusa: "ekonomske, ali i one koji se tiču 'perspektivnosti', a formulisani su kao 'pesimistično viđenje budućnosti srpskog društva'. O tome, pesimističkom doživljaju perspektive - pre nekoliko dana govorio je i sam predsednik Vučić najavljujući mere za poboljšanje statusa mladih u Srbiji. Priču je efektno zaokružio njegov gost, makedonski predsednik Stevo Pendarovski tvrdnjom "i sam bih se iselio da nisam predsednik".
E, sad, ako se vratimo na sam početak, zar je teško dokučiti što se mladi osećaju skučeno u zemlji u kojoj dva zvaničnika najodogovornija za prosvetu - obrazovanje, vaspitanje i naučni razvoj - bagatelišu obrazovanje? Prvi, čak, tvrdi da su studenti velika ospasnost, požar koji se širi i tako to, pa otuda preporuka vlastima "ili ćete vi njih ili će oni vas!". Drugi, pak, baca pod noge autonomiju univereziteta i sve što se zove naučni rad, odbranom ministra koji "odlično radi svoj posao". Kao da je Odbor za etiku razmatrao ministarski portfelj, a ne neakademsko postupanje i krađu tuđe intelektualne svojine, nedopustivu u svakom društvu. Ako, dalje, dopustimo ocenu, a nesporno ima osnova za nju, da je NIN "kropovanjem" načinio falsifikat i povredio autorska prava, zašto i plagijat Siniše Malog nije bar u istoj ravni, iako je prekršaj mnogo teži?
Napokon, a tu je suština, kakva se poruka šalje onim desetinama hiljada mladih? Kradite, a ako vas uhvate, ne brinite, samo pazite da vam se na "nišanu" ne nađe neki vladajući političar!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.