Kolumne

Hleba, gospodari!

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Svako ko je preživeo ratove i hiperinflaciju, a na ovim prostorima ih je ne mnogo nego suviše, zna kako apokaliptično deluju prazni rafovi u prehrambenim radnjama i zakatančene pekare bez mirisa hleba i peciva. Zna koliko je strašno slušati, dok su vam ruke do lakata u testu dok pokušavate da umestite kakav-takav hleb od teško nabavljenog lošeg brašna, dečja pitanja tipa: "Mama, kad ćeš da praviš tortu ili bar palačinke?"

Otkud dete zna zašto nema jaja, mleka i šećera?

Da ne dužimo, na severu Kosova možda i nije (još) humanitarna katastrofa, ali izvesno je da humanosti manjka mnogo, ponajviše tamo gde je najviše potrebna.

Ko je kriv? Odgovor je prost - oni koji zemlju vode, oni koji su dobili mandat građana da obezbede što bolje uslove za život svakom stanovniku i koji su se obavezali da nijedno dete, nijedan čovek, neće biti gladan, a posebno da neće biti ostavljen da umre od gladi.

U slučaju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno Kosova - zavisno čiji ustav čitate i poštujete - odgovornost je makar duplirana, ako ne i triplirana, jer na tom parčetu zemlje dve vlasti imaju mandat da brinu o građanima, a međunarodne misije ih nadgledaju.

Da li je potrebno bilo koga podsećati da te dve vlasti, pod kontrolom iste te nadzajednice, već godinama kobajagi vode dijalog o tome čije je to parče zemlje? Konkretno sever Kosova - o ostatku KIM/Kosova južno od Ibra očito su se prećutno dogovorili - no, sever je očito ničija zemlja, uključujući i ljude koji tamo žive, mahom Srbe, ali i sve ostale.

I šta je rezultanta njihovih pregovora?

Izgledna glad.

Vaša hroničarka ne zna da li je 16 zaplenjenih kamiona sa živežnim namirnicama i stočnom hranom upućenih iz Srbije valjda tzv. alternativnim pravcima bilo dovoljno da se nadolazeća humanitarna kriza spreči. Verovatno nije, jer stvar može ovako da traje do izumiranja. Izvesno je da dva kamiona ili šlepera s robom koju je zvanična Priština uputila na sever da predupredi krizu nisu dovoljna iz više razloga, ali presudan je što Srbi, naprosto, neće da kupuju tu robu, već hoće srpsku i inu robu pristiglu iz Srbije. Što možda u suočavanju s potencijalnom glađu nije baš razumno, ali zbog odnosa koji vladaju već dugo na tom parčetu zemlje shvatljivo je. Ključno je pitanje dokle će istrajati u bojkotu brašna i soli s juga?

Naime, srpska roba, ako dođe redovnim putem preko administrativnih/graničnih prelaza, biće papreno skupa zbog nerazumne kosovske takse od 100 odsto. Mada, možda i ne mora biti baš preskupa ako država Srbija potencijalnim prodavcima (izvoznicima?) nadoknadi maržu i, primerice, PDV, pa samim tim snizi prodajnu cenu. Što, dabome, neće učiniti jer legalna roba ima i neki prateći papir s grbom Kosovo Republika, koju prodavci/izvoznici na prelazu/granici navodno ne mogu da potpišu jer bi ti potpisi, opet navodno, značili praktično priznanje kosovske nezavisnosti. Navodno, jer je bar deo robe koji je na severu Kosova prodavan pre uvođenja taksi prodavan/uvožen legalno. Sa pratećim papirima.

Alternativni pravci - švercerski kanali - pod teškom su prismotrom, odnosno u fokusu 150 prištinsko-američkih malih kamera postavljenih u šumama, kako je u direktnom obraćanju naciji izjavio predsednik Srbije Alaksandar Vučić u sredu. I ne samo elektronike, nego i naoružanih branitelja severo/kosovske teritorije koji se ne libe, opet po rečima predsednika, ali i zvaničnika sa severa, da pucaju na vozila, preciznije ljude koji dovoze hranu.

Ako su nedavne reči premijerke Ane Brnabić pouzdane - da će se naći putevi da roba stigne, pošto očito svi znaju gde su kamere i "branitelji" - pitanje je dana kada će neko od prevoznika stradati. A od samo jedne tako besprizorne smrti do smrti mnogih mali je korak. Ko ne veruje neka vrati film 30, 25 i 20 godina unatrag, a najbolje od svojevremene odluke srpskih vlasti da bojkotuje slovenačku robu, što je bio uvod u potonje ratove.

Jasno je, naravno, da svako ko čita gornje redove može postaviti pitanje "pa, šta bi/ste ti/vi uradili"? Ili neko još gore. I legitimna su sva pitanja, samo što je adresa pogrešna; za odgovore i poteze kojima će biti sprečena i moguća humanitarna katastrofa i moguće nove smrti nadležni su oni koji su izabrani i postavljeni da vode državna posla.

I ovde i tamo.

Preciznije, nemaju ni Aleksandar Vučić ni Hašim Tači, ni Ana Brnabić ni Ramuš Haradinaj, mandat da se "dopisuju" preko svojih medija i razapinju otrovne strele preko glava građana, koje uzgred svi svojataju. Nemaju mandat da zapaljivom retorikom dodatno sluđuju ljude koji sve i da su hteli svih ovih godina i već decenija po prestanku otvorenih ratnih dejstava nisu mogli da odahnu i umaknu strahovima i mržnji gonjeni baš tom i takvom  retorikom i otrovnim strelama. (Sem onih koji su bukvalano umakli iz poslednje balkanske krčme glavom bez obzira.)

I da, tu spora nema, velika je odgovornost i na međunarodnoj zajednici, koja dve decenije kobajagi zavodi i nadgleda pravo i mir na KiM/Kosovu. Ni oni nemaju mandat da povlađuju ili osporavaju tvrdnje da ima ili nema humanitarne krize ili, pak, šverca; i na njima je, kao i na vladajućima u Beogradu i Prištini, da spreče i jedno i drugo.

Ima, naravno, još važnih stvari iz podugog predsednikovog obraćanja koje su kosovske "prirode", a sasvim sigurno će izazvati nove tenzije; naime, Vučić je pred brojnim kamerama naveo moguće atentatore na Olivera Ivanovića, koji, naravno, nisu oni koje Priština sumnjiči. Jer, Priština za Ivanovićevo ubistvo tereti mesecima pritvorene (i neke odbegle) Srbe, a Vučić dvojicu Albanaca, čija imena neupućenima ama baš ništa ne znače. Baš kao ni imena pritvorenih Srba. Ali, sam dualizam mogućih krivaca, baš kao i takse i bojkot robe, jasno pokazuje da dve strane uopšte ne sarađuju i štaviše nemaju nameru da krenu ka kompromisu, a ona treća nadgledajuća izgleda niti hoće, niti može da posreduje, bar ne efikasno.

I kad je tako, a jeste bez obzira na to što ama baš svako ima svoj pogled na stvari,  ništa logičnije nego da se na iskraju druge decenije trećeg milenijuma u jednom delu Evrope priča o gladi, humanitarnoj krizi i katastrofi! Koja, zarad političkih amabicija kreatora naših života, ne/će biti sprečavana sve dok ne dogori do nokata. I dok sluđeni narod ne zapeva kao u Mažuranovićevom "Haraču" ("Smrt Smail-age Čengića"), "hljeba, hljeba", samo što gospodara mora da udvoji i utroji.

Dok ih ne natera da zaista sednu za isti sto i počnu da razgovaraju. Do dogovora. Jer, zemlja bez ljudi neće nikome služiti.

 

 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije