Velika je dilema izabrati o čemu danas podrobnije izvestiti - lakše je o tome zbog čega predsednik Srbije Aleksandar Vučić definitivno smatra građane Srbije odgovornima što će Kosovo u dogledno vreme biti nezavisno u postojećim, još labavim granicama (a kajaće se što ga nisu slušali! Građani, ne kosovski zvaničnici), malo teže o tome što je vlasnica novosadske regionalne televizije Kanal 9 Maja Pavlović tek posle 23 dana štrajkovanja glađu uspela da premijerki i njenim saradnicima kaže šta to traži i zbog čega mora na tako drastičan način?
Mada, pošteno rečeno, i Kosovo i Maja su jedna priča, priča nedovršenog društva u svakom smislu, pa i granicama države, i granicama slobode, i granicama rada.
No, iako je Kosovo tragična, već vekovna srpsko-albanska storija, potrajaće još dok se ne sazna šta je predsednik hteo i nudio - ne građanima, oni su tu da blanko potvrde, nego pregovaračima - i kako je i gde odbijen. I još važnije, mnogo će vode Ibar i Sitnica premetnuti dok ne dođe bar do saglasja o tome da se dogovor mora postići, ovakav ili onakav, sa manje ili više ustupaka, sa manje ili više gubitaka, manje ili više dobiti, makar i ustupak i gubitak i dobiti imali različite vrednosne predznake. I sada i u budućnosti.
Napokon, nemoguće je verovati da će se, vođeni sadašnjim političkim i intelektualnim elitama, srpski i albanski narodi na Kosovu - Kosovu i Metohiji, ko kako voli - ljudi, odvažiti da svojim glavama razmisle šta im se dešava, gde su i kako će dalje. Jedni s drugima ili jedni bez drugih, pri čemu je ovo drugo tzv. zamrznuto stanje, jer i danas su jedni bez drugih, iako žive jedni s drugima.
Dakle duga priča, premda jakim rečima pričana - a često i ubitačnijim neverbalnim sredstvima - takoreći neispričana je, pa što reče Zoran Kesić, ajmo ono naše.
Dakle, Maja Pavlović.
Zbog čega je ona uopšte bitna, pitaće se neko, a možda i mnogi? Vlasnica i direktorka jedne malene novosadske televizije, koja, istina živa, posle digitalizacije u Srbiji može da se gleda i malo dalje i šire od glavnog grada Vojvodine, ali čemu to sve kad i najslabašniji distributer u svom paketu ima stotinak kanala na meniju? Od kojih mnogi nude kao i većina televizija sa nacionalnom frekvencijom zabavu, sa elementima seksa, suza, krvi i tuđeg znoja, skraćeno SSKZ. Program za zaborav svakodnevice.
Šta bi to ta Maja htela, kad očito neće da bude deo takve probitačne produkcije? I zašto se nameračila baš na državu i to, kako se u establišmentu smatra, ucenom u vidu štrajka glađu? Da je bar samo nekoliko dana izdržala u porodičnom krugu, ne bi bilo problema, kao prošle godine, kad je verujući obećanjima, brzo pristala da ne uništava sopstveno zdravlje. No, ovog puta se nije dala ni sprečiti, ni zavarati. Čak je nekoliko poslednjih dana umesto da gladuje kao sav normalan svet u svojoj kući, pa i televiziji, zapucala u Beograd i štrajkovala javno, ispred sedišta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), koje vedri i oblači etrom u Srbiji. A i šire. Usput čekajući na obećani susret sa premijerkom Anom Brnabić, koja je pristala da je primi iako nije nadležna za rešavanje zahteva, ali mora pre toga da dobije sve podatke od svih institucija...
Prepričavati nadugo i naširoko Majine zahteve nema smisla, ionako se svode na nekoliko ključnih tačaka - gde god može, država im uzme danak, a ako su poslušni, nagradi ih iz budžeta za lojalnost. Država je enormnim povećanjem nameta male medije dovela do propasti, tu su naknade za korišćenje frekvencije podignute mimo potpisanih ugovora višestruko, jer im je domet posle digitalizacije uvišestručen. Šta državu briga što neki Kanal 9 i drugi kanali neće toliko da se šire!
Tu su i uzapćeni novci za navodno pokrivanje autorskih prava muzičkih stvaralaca i izvođača preko dve njihove organizacije, koji su takođe uvišestručeni, ali izgleda da retko i u neznatnim svotama stižu do autora, a i te kako potkopavaju poslovanje emitera.
Tu su i višegodišnji sudski procesi povodom tako odrezanih nameta, čak dvadesetak, koji nikako da se okončaju u razumnom roku, a Maja je tražila da joj država u svojim razanim modifikacijama ne uzima toliki novac. Bar dok sud ne kaže svoje.
I još jedna sitnica koja se ispostavila kao krupnica u poslovanju malih medija - umesto ranijih subvencija, već nekoliko godina je na snazi projektno sufinansiranje medija, odnosno novac iz budžeta namenjen javnom informisanju u javnom interesu dodeljuje se po konkursima opština, gradova, Pokrajine (nema dve!) i Republike. No, suprotno nameni i nameri da jača medije da rade i posao koji nije elementarni i tako ih podrži i u opstanku i u misiji, masovno završava u džepovima vlasnika tzv. medija, novina, televizija, portala bliskih vlastima. Mada je to, ruku na srce, bliskih vrlo blago rečeno. Više im pristaje ono režimski.
Kanal 9 se prethodnih godina suočio sa svim tim naletima države (i partije), ali ne žele da stave ključ u bravu kao što je to već učinilo mnoštvo drugih lokalnih i regionalnih medija. Istina, neki će, pa možda i Kanal 9, morati da odustanu jer je Srbija preplavljena i poplavljena svačim što sebe zove medijima, a u maloj bari samo neki krokodili preživljavaju. Eufemistički rečeno - tržište je to. No, o uslovima na tržištu, taksama i apanažama ne odlučuje to imaginarno "tržišno" biće, već neki živi ljudi koji sede u svojim foteljama. Ili zadržavaju svoje fotelje aminujući šta im neki partijski baja kaže.
A partijske baje, posebno kad postanu i državne, mnogo vole da se gledaju i slušaju na televizijama, da se šire po naslovnim stranama, mašu sa interneta, pa i tako gledaju na onaj pomenuti javni interes - plaćaću te da me produciraš! Novci i onako nisu nečiji, nego svačiji, a i kasa je svačija, pa...
E, Maja Pavlović neće takav sistem i hoće da radi u korist gledalaca, onih običnih, čak i onda kada ne shvataju da radi u njihovu korist i prebace se na veliki Pink ili mnoštvo lokalnih pinkića gde je jedini zakon SSKZ.
Baš kao što privrednici godinama mole državu da smanji namete na zarade, jer će tako biti više novca za zaposlene i više zaposlenih - pa zdraviji prihod budžetu! - da ih ne globi i na mostu i na ćupriji, tako i Maja traži da država odmeri pravično, u skladu sa opštom ekonomskom moći društva i privrede, šta ko i koliko mora da plaća.
A televizija, makar i malena, nije, da proste jorgandžije, jorgandžijska radnja, iako često zagreje krv; televizija je i oko i kalup javnosti, ali slika i ram vlasti.
Maja je 23 dana dugim štrajkom poslala takvu poruku. I nije se odvažila na težak put da bi svojoj televiziji nešto lukrativno omogućila - ne, njen protest je bio u ime svih onih desetina malih RTV stanica koje grcaju u dugovima, a država ih tretira kao kravu muzaru. I u ime svih onih koji bi da rade svoj novinarski, medijski posao u skladu sa zakonom, dabome, ali još više sa savešću i etičkim normama profesije.
Jer, kad tako rade, da se na kraju vratimo na početak, građani će saznati šta je to predsednik pripremio za Kosovo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.