Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će država od 1. jula za prvo dete majci davati 100.000 dinara pomoći, a od Nove godine za drugo, treće i četvrto još i više, izazvala je burne reakcije. I pozitivne i negativne. No, iako dva pola sa suprotnim gledanjima jedni drugima osporavaju i gledišta i argumente, treba reći da čuđenju nema mesta. Ne zbog poslovičnog nadgornjavanja, već realno.
Prvu zabunu unela je činjenica da je Aleksandar Vučić gotovo direktno povezao odista dramatičan pad nataliteta s tzv. kosovskim pitanjem, bolnim rešenjem koje nas čeka, kako voli da kaže. Usputno pominjanje čuvenog Gvozdenog puka, koji, eto, opustela Toplica ne može da popuni već dugo, samo je osnažilo vezivanje rađanja i rata. Dakle, zveckanje zvečkom i zveckanje oružjem praktično u isto vreme, što je potencijalno dobru vest s početka naprosto učinilo drugačijom i nametnulo pitanje da li se rađanje podstiče iz plemenitih pobuda - napokon opstanka - ili kao priprema za neki novi rat.
Drugo vrlo osetljivo pitanje koje se nameće jeste ograničenje potpore do četvrtog deteta, čime se u dobroj meri iz pomoći delimično isključuju najbrojnije porodice koje obično pripadaju manjinama: Romima, Albancima i Bošnjacima. Pre nego što se presudi, valja reći da je i u vreme raspadajuće SFRJ bilo koja vrsta pomoći porodicama ograničavana na četvrto dete, a takav cenzus postoji i sada u Srbiji. Recimo, pravo na dečji dodatak ima samo četvoro dece. Javna je tajna da je ograničenje postavljeno da se gro novca izdvojen u te svrhe ne bi slio na Kosovo, gde su Albanke rađale znatno više dece nego žene u drugim krajevima zemlje.
Najava da će se novčano potpomagati rađanje četvoro dece svakako "miriše" na iste razloge, a taj se osećaj pojačava pozivima Srpkinjama da rađaju. Ne građankama Srbije, već Srpkinjama. U tim pozivima prednjače crkveni velikodostojnici, ponekad ne birajući reči i ne žaleći anateme poput mitropolita Amfilohija, ali ni svetovni vladari ne uspevaju da ostanu izvan nacionalnog tora, baš kao ni politčari desne opcije, bez obzira na to da li su uz vlast ili protiv nje. Naravno, najjači kontraargument sumnji u nacionalno obojenu potporu jeste činjenica da će pomoć dobijati sve porodice koje prijave rođenje prvo četvoro dece.
Tako sumnje da se iza populacione potpore kriju blagovremena priprema topovskog mesa i novi krug zbijanja nacionalnih (srpskih) redova to i ostaju, ali kod trećeg razloga za brigu dileme nema. Naime, kao i crkveni oci vazda, i laički se obraćaju ženama, kao da muškarci nemaju ama baš nikakvu ulogu u rađanju. Bilo bi to obraćanje dobra vest da je odraz istinskog poštovanja žene i njenog prava da odlučuje o rađanju, ali nije tako, jer i u Ustavu piše da "svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece", a u životu je to još fleksibilnije.
Nipodaštavanje žene najočitije je u obećanju da će za treće i četvrto dete dobiti od države ukupno 30.000 evra, a da ništa ne rade. Čak i kad se otkloni muška šovinistička predrasuda da domaćice ništa ne rade, ostaje gorak utisak ne samo namere, već i uverenosti da država plaća majke za NERAD! Pod firmom brige za demografsku pustoš, država podstiče žene da ne rade van kuće, već da ostanu unutar svoja četiri zida i rađaju, rađaju što više. Zato se i ne kaže da će pomoć dobiti roditelji, čak se i ne pretpostavlja da bi otac mogao gajiti decu, što je diskriminacija samo po sebi, sve se svaljuje na majku, koja je dužna da oduži dug državi i rodi. I ne očekuje ništa drugo, jer šta bi još htela i smela pored tolikih pelena i varjača koje joj država obezbeđuje? Da ima drugu karijeru? Nikako!
Istini za volju valja reći da su ministarke, posebno resorna za demografsku i populacionu politiku Slavica Đukić-Dejanović, znatno pažljivije kad govore i o planovima države i o rodnim ulogama i o roditeljstvu, ali džaba je to kad su muškarci oni koji odlučuju.
Elem, poslednja sporna stavka jeste hoće li se plan 4D, zaista, sprovesti? Ne zbog manjka volje predlagača, već manjka novca. Naime, obećana pomoć godišnje vredi cirka 12 miliona evra, sa sadašnjom stopom nataliteta, tj. rađanjem svega 1,4 deteta po majci, umesto 2,16 koliko je potrebno za prostu reprodukciju stanovništva. Tih 12 miliona, dalje, dovoljno je da se podmire samo oni koji će tek biti rođeni, a šta je s onima koji su već rođeni? Prema statističkim podacima šest odsto porodica u Srbiji već ima troje i više dece, a sve čemu se oni mogu nadati je dečji dodatak (kako rekosmo, zaključno sa četvrtim detetom), ukoliko ispunjavaju prilično stroge kriterijume za ovu socijalnu uslugu.
Njihova majka koja je ovih dana rodila četvrto dete neće imati "dečju penziju", za razliku od njene sestre koja to učini 1. januara 2019. I to samo za jedno, jer ako joj se "omaknu" blizanci ono mlađe nema nikakvih prava, sem ako starije ne požuri pa se rodi pre ponoći - tad ono nema prava, a pitanje je hoće li i mlađe imati pošto je peto. Na državnu jednokratnu pomoć neće imati pravo ni prvorotke koje se porode pre ponoći u noći između 30. juna i 1. jula, bukvalno ih minut može deliti od 100.000 dinara.
Iako sve ovo deluje kao pomalo morbidna mozgalica, jednostavno pokazuje da ni roditelji (majke) ni deca nisu jednaki. Nadležni neće požuriti da tu nepravdu isprave, a jasno je i zbog čega - mora se dati više novca da bi svako 2, 3. i 4. dete u porodici imalo potporu države. Može se, naravno, reći da potpora nije namenjena odgajanju dece nego podsticanju rađanja, kao i da se svaki zakon primenjuje od određenog trenutka ne retroaktivno. Može, ali to ima isto toliko logike koliko, na primer, primedba da su penzioneri nedobrovoljnim odricanjem dela od penzija u protekle tri i kusur godine državnu kasu napunili sa više od 60 milijardi dinara, odnosno pola milijarde evra, pa je planiranih 12 miliona za podsticaj rađanja NJIHOVIH unuka kap u moru. Tim pre što bi, da im je taj novac ostao u džepu, sami mogli podstaći svoju decu da rađaju, a oni bi jednako voleli i darivali i prvo i osmo unuče.
Kao što roditelji vole i prvo i drugo i peto. Kad imaju. A imaju ih kad žele i kad mogu, s tim što se želja sve češće povlači pred mogućnostima. Zbog siromaštva. Mladi u Srbiji su ili nezaposleni ili primaju mahom bedne plate, žive s roditeljima ili kao podstanari, većina životari čekajući da im se stambeno pitanje "reši" smrću roditelja. Odvažniji odlaze bez povratka, pa se onom dramatičnom padu nataliteta kao ključni depopulacioni faktor mora uzeti odliv stanovništva.
Dakle, krvna slika i države i nacije bila bi znatno bolja kad bi oni ostajali ovde i ovde rađali. A bar neki bi to sigurno hteli, ali potrebne su im: solidne plate na solidnim poslovima, pristojni uslove za stambeni kredit, vrtići za decu, lekar i za sebe i za njih, parkovi za igru, novac za odmor...
Ostajali bi ovde i rađali zato što se vole i što vole decu, a ne za popunjavanje gvozdenih pukova i takmičenje s kosovskim Albancima ko može više. Te su bitke odavno vođene i izgubljene.
Ostajali bi ovde i možda odlučili da ne rađaju, ali bi radili i stvarali Srbiju iz koje njena deca ne bi toliko bežala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.