Ovi redovi nastaju uoči izricanja pravosnažne presude nekadašnjem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom koji ga tereti za teške zločine počinjene tokom rata u BiH devedesetih i petnaestak sati pošto je Prekršajni sud u Beogradu oslobodio petoricu dan ranije osuđenih momaka zbog navodnog nasilja tokom upada u zgradu javnog servisa RTS tokom 15. građanskog protesta "Jedan od pet miliona" u subotu, 16. marta.
Između dve presude nema direktne veze, mada spona postoji, TV, nekada je bila državna Radio-televizija Beograd (RTB), danas navodno javni servis Radio-televizija Srbije. Zbunjujuće? Mada je poređenje na prvi pogled neprilično, paralelu je lako izvući; da krajem pretposlednje i početkom poslednje decenije prošlog veka RTB nije upotrebljen i zloupotrebljen u teškom propagandnom ratu (Srbije&dela SFRJ protiv drugog dela SFRJ) pitanje je da li bi potonjeg krvavog rata uopšte bilo? Isto važi i za druge tadašnje regionalne centre, jer svaki rat, pa i propagandni, ima dve suprotstavljene strane, ali ovde je tema RTB-RTS.
Slično se može pretpostaviti i danas - da javni servis RTS nije ignorisao desetine hiljada građana Beograda i Srbije koji već mesecima protestuju na ulicama glavnog i ostalih gradova, upada nepoznanih u tu medijsku kuću ne bi bilo.
Što nikako ne znači preporuku za praktikovanje tog vida borbe za slobodu medija. Štaviše, da se u svom informativnom delu RTS nije pretvorio u servis vlasti, već da je javni servis građana koji ga finansiraju, možda protesta ne bi ni bilo! Ljudi bi, zavaljeni u svoje fotelje, mogli da saznaju šta se po Srbiji dešava i na osnovu toga, kada dođe redovan izborni dan, mirne savesti odluče ko će ih zastupati u narednom mandatu. Potpuno je nebitno ko bi to i sa kojim procentom bio.
Pitanje je zašto RTS ne radi onako kako mu nalažu zakoni i profesionalna etika, već se pretvara u glasnogovornika vlasti? Sada ove, pre ove one druge i tako već gotovo dvadeset godina otkako nije RTB. To što svoju misiju propagiranja RTS ne radi na ogoljen i zapaljiv način kao njegov prethodnik i vulgarno kao neke televizije sa nacionalnim frekvencijama (još jedan javni resurs) koje žare i pale Srbijom i regionom, ne abolira RTS i zaposlene tamo; njima je prevashodno u opisu radnih zaduženja objektivno, nepristrasno i blagovremeno izveštavanje. E, pošto RTS to ne radi, grupa demonstranata je upala nasilno u RTS, zahtevajući pravo na sopstvenu minutažu, ne puko slikanje, već mogućnost da na najgledanijoj televiziji objasne zbog čega protestuju i šta traže.
Jesu li imali pravo da, insistirajući na svom legitimnom pravu da se obrate javnosti, razbiju to staklo i okupiraju jedan sprat zgrade, predvođeni jednim od opozicionih lidera Boškom Obradovićem? Odgovor je, jasno, ne, no opet se vraćamo na pitanje od milion dolara: na koji način su građani koji protestuju mogli postati vest za RTS? Nonsens je to što i deo zaposlenih na RTS-u demonstrira, pa je ovih burnih dana predsednik lično pobrojao neke od urednika koji podržavaju javno proteste. Sa ironičnim osmehom koji budi sećanje na vreme pre dvadeset i kusur godina kada je njegov tadašnji lider Vojislav Šešelj pravio crnu listu u RTB-u.
Možda je najlakše dileme otkloniti na primeru kakav je početak gradnje gondole koja će vezivati ušće Save u Dunav sa novobeogradske strane i Kalemegdan, "vanbračno dete" Beograda na vodi, kako reče ugledni arhitekta Bojan Kovačević, projekat o kom građani praktično nisu obavešteni. Odnosno, jesu, ali samo iz vladajućeg izvora, koji je još se ne zna kako i zašto takvu odluku i doneo. Na stranu što će biti potrošeno 15 miliona evra, veći je problem što žičara tamo gde joj nije mesto može ozbiljno narušiti jedan od najvrednijih lokaliteta Beograda - Tvrđavu, ne samo vizuelno, već je i potkopati. Pa, ipak, ni u institucijama ni na RTS-u nema debate u kojoj bi stručnjaci za kulturno nasleđe i urbanizam ukrstili argumente sa tvorcima gondole. I ne samo o gondoli, čija je gradnja otpočela bez dozvole sečom 155 stabala, iako je Beograd ove zime bio jedan od najzagađenijih gradova na svetu... Na RTS-u se uglavnom može čuti ono što misle predsednik, premijerka i ini predstavnici vlasti o svemu i svačemu, ali ne i njihovi suparnici, pa je malo i eksperata koji nisu u vezi sa vlašću.
A tragikomično je to što predsednik preferira TV Pink i Hapi!
Elem, stabla su kumovala i onoj zlosrećnoj motornoj testeri koja se "prošetala" i hodnicima RTS-a, navodno kao nastavak performansa sa Ušća protiv seče, iako niko sa iole razuma ne bi unosio oruđe koje lako može postati oružje na mesto gde može biti ozbiljnog sukoba. Kog, na sreću, nije bilo, mada su o tome direktnim prenosom svedočile kamere druge televizije, ne i RTS-a. Policija je, uz nešto koškanja, izbacila demonstrante, što ne bi bilo moguće da su oni hteli zaista da ruše i seku testerom, kako ih optužuju vlast i njima bliski mediji, pa i sam RTS, pre svih generalni direktor Dragan Bujošević, koji je tek 16. marta shvatio da protesta ima. I odmah im oduzeo legitimitet, premda ga u njegovoj medijskoj kući nisu ni imali.
Nastavak je usledio sutradan ispred zgrade Predsedništva dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić držao konferenciju za novinare, čija je glavna tema bila "huliganska", "lopovska" i tako to okupacija javnog servisa. Zbog čega je policija privela 18 osumnjičenih, što za sam upad u RTS, što za nerede (?) tokom protesta ispred Predsedništva, a među privedenim su i dvojica "nosača" testere. Za tromo srpsko sudstvo nepojamnom brzinom šestorica su osuđena prekršajno na mesec dana zatvora, a petorica odmah odvedena na odsluženje kazne, iako su imali pravo žalbe.
Onda su se Srbiji dogodila deca iz naslova; pošto je među osuđenima bio i maturant Filološke gimnazije Pavle Cvejić, njegovi drugari i drugarice su krenuli da ga "oslobode". Ne upadom u zatvor i prebijanjem čuvara, nego javnim protestom. Ispostavilo se da su deca jača od države, koja je kapitulirala pred njima - sigurno ne od straha, već od sramote što su i sud uvukli u opasnu političku igranku. Isti sud je onda još hitrije ukinuo presude; čak će i "testeraši" koji se terete krivično moći da se brane sa slobode. Na njima će predsednik moći da isproba aboliciju najavljenu u vreme kad su se gimnazijalci pobunili, a njega još nisu obavestili da za prekršaje abolicija ne važi.
No, uprkos osvežavajućem primeru dece koja su se za tili čas obračunala sa manama države, ova srpska saga je sumorna, a postaje i ozbiljno opasna. Nervoza i vlasti i opozicije i građana raste, množe se incidenti; teško je predvideti ko će sve i na koji način narednih dana demonstrirati, zbog čega će i kako policija i žandarmi intervenisati. I sve to zbog sumanute činjenice da se u Srbiji zaista ne razgovara, institucionalni dijalog je ubijen u svom rodnom mestu parlamentu, huškanje građana jednih na druge postala je omiljena zabava političara svih fela, posebno onih koji prilično liče jedni na druge kao, primerice, predsednik Vučić i opozicionar Obradović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.