Tekst koji sledi biće u saglasju sa naslovom! Pomalo šizofren, jer je stanje stvari takvo.
Premda često nisam saglasna sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u mnogim stvarima, njegovo pitanje svedeno na "Ko je ovde lud" prosto nema alternativu. Povod je još neistraženi incident u kom je na kolonu vozila u kojoj je bio predsednik u širem centru Beograda naletelo jedno luksuzno vozilo, kako glasi prva i još nedemantovana vest, mada je prošlo poprilično dana. Od tada Viši sud u Beogradu još nije odlučio da li je nadležan ili ne - ako je saobraćajni prekršaj - nije, a ako je atentat - jeste. A u moru šarenih vesti uopšte se ne zna o čemu se radi, iako sam Vučić kaže koloritno da se "ne pali na priče o atentatu".
Dakle, ko je lud, oni koji su, po svim poznatim parametrima, ugrozili bezbednost predsednika Srbije ili oni koji upad u obezbeđenu kolonu - još se ne zna da li je bio direktan sudar ili ne - tretiraju kao bezazlen incident. Ili oni koji ga izjednačavaju s atentatom, čiji su inspiratori, razume se, u opoziciji.
Ili, pak, oni koji su u eskortu vozilo predsednika stavili na čelo! U koloni koja ga štiti upravo od slučajnih ili namernih "uleta".
Ko je, zaista, lud: taj koji je nepobitno i pijan i opijen drogama vozio pozajmljeni bentli ili policija koja je informaciju o incidentu dostavila tamo gde treba? Čak ne tabloidnim medijima koji malo-malo pa najavljuju ubistvo predsednika, rat ili državni udar, pa i smak sveta, inače vrlo bliskim predsedniku. Ne, za prvu ispostavu teške vesti doušnici su iskoristili najstariji dnevni list na Balkanu, koji se, iz nepoznatih razloga, još uzima kao parametar novinarske profesionalnosti iako je proteklih decenija sve od profesije bacio na đubrište.
I koji je, koja je ("Politika"), formalno još u važnoj meri u državnom vlasništvu iako to zakon brani.
I pride su, kako tvrdi v.d. glavnog i odgovornog urednika, pitali predsednika lično šta je bilo. I prenebregli samoinicijativno (uh, kakva hrabrost!) njegov odgovor da je stvar benigna i molbu da se ne objavljuje. Premda je stvar plasirao neupitan policijski izvor. Inkognito, razume se. Što je, sa stanovišta policijske službe, takođe zakonom kažnjivo.
I posebno je nejasno kako policija toleriše curenje informacija, ne onih isplativih u teškom kešu zarad dnevnopolitičkih i kriminalno-poslovnih rabota, nego i potencijalno opasnih po bezbednost najviših državnih funkcionera. Sem ako nije u pitanju tzv. spin tolikog kalibra da ni demanti sa najvišeg od svih vrhova u direktnom razgovoru ne pomaže!
Što je, ako nije dogovor, težak "profesionalni" gaf svih učesnika, ali to je posebna tema; doduše vrlo važna jer su komunikaciju mediji - policija - politika koja nije uobičajena potvrdili i predsednik i v.d. glavnog i odgovornog urednika "Politike". Pri tome, nijedan od njih nije doveo u pitanje policijsku "dostavljačku" praksu.
Podrazumeva se valjda da direktan kanal ne bi trebalo dovoditi u pitanje.
Pride, policija uopšte ne reaguje na nekontrolisanu vožnju od 200 i kusur kilometara na sat u širem centru Beograda - što je jedino nesporno u svim informacijama i "informacijama". I to, vozača pod dejstvom alkohola i narkotika. I ne pada joj na pamet da makar nagovesti kako to da neki od tih "žestokih" momaka iz bentlija s Interpolove poternice mogu da se vozikaju žestoko po gradu. Posle teškog posla obezbeđivanja elitne diskoteke, iako nemaju po zakonu obavezan sertifikat za taj posao?
Stvarno, ko je ovde lud!
Taj vozač sa saputnicima ili oni koji na njih gledaju blagonaklono, čak i kad ih privedu i odrede im pritvor. Zbog osnovane sumnje da su ugrozili predsednika - premda ni Viši sud još to ne može da izveća - ali ne i zbog apsolutno neupitne činjenice da su ugrozili bezbednost svih ljudi koji su se u jutarnjim satima incidenta zatekli na licu mesta.
I ne zbog Interpolove poternice za opasnim likovima...
Čovek nesporno mora da se saglasi sa potpredsednicom Vlade Srbije Zoranom Mihajlović, a nije jedina, koja podseća da smo imali Bagzija - vozača koji je upao u kolonu premijera Zorana Đinđića nekoliko sedmica pre atentata. Dok je, gle slučaja, putovao ka Banjaluci, a Vučić je pre neki dan hitao da se sretne sa predsednikom i premijerkom Srpske u Beogradu. Ali, o svemu, pa i ovoj čudnoj koincidenciji, ne bi trebalo javno da govore ni vicepremijerka, ni ministar policije, ni predsednik lično; na tome valjda - posebno s iskustvom koje ne bi trebalo ponovo imati - rade nadležne službe.
One koje znaju maršrutu predsednika, kreiraju njegovu bezbednost, uključujući i eskort (sa prvim automobilom u nizu?!), prate opasna lica sa poternica... Jer, predsednik Srbije, kao i drugi državni funkcioneri, može biti politički upitan, ali to nikako ne sme uticati na njegovu bezbednost. I zbog njega samog i zbog ozbiljnosti države koju predstavlja. I zbog svih građana, kako onih koji bi mogli biti kolateralna šteta u slučaju stvarnog napada, tako i svih ostalih koji imaju pravo da znaju da li njihovom izabranom predsedniku neko stvarno želi smrt ili je sve to jedan veliki spin. Da ne kažem, laž.
Dakle, da se vratimo na pitanje iz naslova - ko je ovde lud?
Ni sam predsednik ne sme sopstvenu bezbednost dovoditi u pitanje, čak i omalovažavanjem neistražene opasnosti. Ali, još manje sme incidente koristiti kao brutalnu političku kampanju u kojoj će posredno ili neposredno svoje političke oponente označiti kao potencijalne nalogodavce. Ugrožavanja njegove bezbednosti, što inače čas negira čas kobajagi nipodaštava, ali indirektno dovodi u vezu sa navodnim planiranim ubistvom. U režiji opozicije, koja se, opet kobajagi, organizovala posle tvita jednog glumca odaslatog pre mesec dana!
Predsednik koji sebe doživljava i kao vrhovnog komandanta oružanih snaga, a uz to je i formalni i stvarni kontrolor svih bezbednosnih službi, a po profesiji pravnik, ne sme sebe predstavljati kao metu, što potencira odbijanjem potencijalnih opasnosti po svoj život. Ali, još manje sme za neproverene glasine stavljati etiketu atentatora na čelo opozicionih lidera, kako ih zove, "neradnika i lopova". Svih koji mu, navodno, prete 24 sata dnevno, a ništa ne rade (sem toga valjda), za razliku od njega koji radi 24 sata. Dnevno.
Sve je kao što rekosmo prilično šizofreno ili bar bipolarno, rečeno medicinskim rečnikom iz naslova. A prosto je kao pasulj; vozač bentlija treba da ide u zatvor jer je, nesporno, divljajući za volanom kola koristio kao teško oruđe i oružje; njegovi saputnici s Interpolove poternice takođe. Bar u pritvor. Oni koji su iz policije zloupotrebili položaj i plasirali priču o atentatu za početak treba disciplinski da odgovaraju, a onda i teže ako se utvrdi da su namerno širili lažne vesti i paniku... Kao i odgovorni u najstarijem dnevnom listu na Balkanu.
I, naravno, predsednik treba da se uvede u okvire svoje ustavne funkcije, a ne da se na papiru štampanim tvitovima u sumnjivim televizijskim emisijama obračunava s opozicionim "atentatorima".
Srbija jeste stalno na nekim prelomima, stvarnim ili fingiranim - nema razlike, jer su proizvedene posledice iste; doista je, najblaže rečeno, teško donositi odluke koje oblikuju i njenu stvarnost i još više budućnost. Posebno kada se u onima koji odlučuju dve sile zavade, nacionalni nagoni sa ne baš toliko patriotskim odlukama koje čekaju paraf. Ali, na izborima se i kandiduješ zbog toga što misliš da znaš i možeš da odlučuješ ili bar oblikuješ ključne odluke, makar i nepopularne.
Sve ostalo je spin, dok se u preteranom rabljenju ne pretvori u surovu stvarnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.