Kolumne

Od nemila do ljubavi

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Dva su svetska lidera ovih dana kupila, kako reče domaćin jednog od njih, srpski predsednik Aleksandar Vučić, srca srpskog naroda. Prvi je najbolji teniser, a po mišljenju mnogih, i najbolji sportista sveta Novak Đoković, neverovatnom pobedom na Vimbldonu, a drugi je francuski predsednik Emanuel Makron dvodnevnom, gustim emocijama nabijenom posetom Srbiji.

I kao što je Đoković zaslužio aplauze i divljenje zbog pravog podviga i pobede u tom meču boljeg, ali ne i na okršaj spremnijeg Rodžera Federera, tako i Makron zaista zaslužuje divljenje pre svega zbog napora da nauči i izgovori prilično komplikovan tekst na srpskom jeziku usred Beograda. Čime je obavljena ona "kupovina" naroda, uz nešto patetičnih slavopojki žrtvama i posebno bratstvu dva naroda iz Velikog rata, koje je Makron naglasio, i cvećem za heroinu Milunku Savić.

Još je jedna očigledna spona između Đokovića i Makrona; srpski narod koji ih ovih dana neumereno slavi, na sličan, maltene identičan način, ali svakako po istoj matrici prethodnih sedmica, meseci i godina ih je prezirao, blago rečeno. Prvog jedno vreme zbog slabije forme kojom je, gle čuda, ugrozio vitalne interese Srbije, pošto nije bio najbolji na svetu, čime inače već deceniju "naglašava" prestiž i primat vaskolikog srpstva i Srbije! Ovih dana je bio na meti svakojakih gulanfera zbog angažovanja Gorana Ivaniševića za trenera. Hrvata, bre, ustašu, našao!

Drugi je prezir i prozivke pre dve godine "zaradio" zbog odbijanja francuskog suda, dakle, ne ličnog nego sudskog odbijanja, da Srbiji izruči Ramuša Haradinaja. Čak je i sada veličan Spomenik zahvalnosti Francuskoj tada "stradao" pokriven crnim plaštom, kao i u vreme bombardovanja. Ovih dana Makron se drznuo da kaže kako nema i neće biti proširenja Evropske unije dok EU prvo ne pomete u svojoj kući, a zemlje kandidatkinje ispune uslove, što je odjednom izazvalo gnev svih pravednika u Srbiji, posebno onih kojima je do evropskih integracija stalo taman koliko i do lanjskog, ma preklanjskog snega.

I, opet, gle čuda, ponovio je Emanuel Makron isto to u Beogradu i javno, a može se samo pretpostaviti koliko je podrobno to u peto-šestočasovnim razgovorima objasnio svom domaćinu, ali ispostavilo se da to baš i nije ništa strašno. Zbog preklanjskog snega, valjda, koji malo-malo pa volšebno prekrije sve ono što su neophodni uslovi za prijem Srbije u EU. Vladavinu prava, slobodu medija, javnog izražavanja i okupljanja, ne/uspešan dijalog sa Kosovom, srozavanje svih institucija, posebno nezavisnih, efikasnu borba na klimatskim promenama...

Prethodni redovi su samo pogolemi uvod u objašnjenje srpskog zamrznutog konflikta, ne ovog oficijelnog sa Kosovom, već unutar društva koje se, kao pod naletima uragana, povija čas ovamo, čas onamo, čas zaurla, čas zaplače, čas zatapše, baš kao da postoji neki čarobni lutkar koji povlači konce po sopstvenoj volji.

I to sve čini javno pred televizijskim kamerama, na novinskim i internet stranicama, bez zazora. I lutkar i narod.

Primerice, bez namere da se na bilo koji način brani Haradinaj, svakom Srpčetu je čudno kako predsednik moćne Francuske ne može svom sudu da naredi da kosovskog dželata u okovima preda Srbiji koja ga traži zbog ratnih zločina. Kao i Hašima Tačija, da ne nabrajamo dalje. Jer, svakom je Srpčetu jasno da je sud tu da sudi po sudu glavnokomandujućeg, a to svakako nije vrhovni sudija, posebno ne neki niži, nego vrhovni moćnik. Što će reći da srpskom narodu uopšte nije jasno šta je ta vladavina prava i podela vlasti na tri grane. Sem, naravno, kad sud presudi u parnici zbog međe sa komšijom "kako treba". Protiv komšije. Ali, pošto je svaki Srbin uvek u pravu, to je samo logična potvrda pravde.

Što, naravno, nije slučaj kad međunarodni sud presudi da je u Srebrenici bio genocid i da Srbija ništa nije učinila da ga spreči. Jer, međa je međa, a čast naroda je čast naroda, premda narod i nije išao u Srebrenicu da vija muslimane, ubija ih i trpa u masovne grobnice. Što, da ne bude spora, ne znači da su muslimani i ini imali prava da vijaju, ubijaju i trpaju Srbe u masovne grobnice, posebno bez kazne!

Ili, primer broj dva, Srpčićima uopšte nije jasna povika nekih među njima/nama na one koji kupuju zvanja, a u aktuelnim slučajevima ministre osumnjičene za falsifikovanje diplome (jedna) i plagiranje doktorata (dva). To, misle oni, Srpčići na vetrometini, radi svaki pametan čovek – šta ima da se bakće i znoji nad knjigom ili kompjuterom, kad lepo može da tutne paricu, ponegde prasence ili dragi kamenčić u pravu ruku, a ponekad samo da stisne pravu ruku i završi posao. Sebi ili detetu svom milom, da se ne muči. Diploma ko diploma, otvara vrata, sem toga, od znanja može glava da zaboli, a može - daleko bilo - dete i da počne da razmišlja. I šta onda? Nema državne službice ili dozvole za privatni poslić, nema prave partijske knjižice, nema bonusa...

A o tamo nekoj akademskoj čestitosti i poštenju neka brinu akademici, ionako ih ima daleko više nego francuskih!

Moglo bi se još toga nabrajati, recimo, svaki pravi, iskren Srbin najviše na svetu voli Ruse, čak mu ni predsednik lično ne zamera ako Putina drži na prvom mestu u svom srcu. Ali isti taj iskreni, pošteni rusoljubac neće svoje dete zapratiti u majčicu Rusiju na studije i posao, sem genija za muziku, balet, fiziku, fudbal, što nije čest slučaj, premda su ovde svi genijalci. Ne, poslaće ga poslednjim parama u Pariz, London, Beč, Rim, Ameriku, makar Sloveniju, da tamo uči i radi.

I živi, pošto se samo jednom živi i valja živeti kako treba. Oni koji ostanu ovde kukaće kako nema para, nema valjanog posla, olajavaće poreze i poreznike, surove poslodavce, domaće i strane, sve političare redom sem izuzetaka, a neće im biti ni na kraj pameti da su svojim činjenjem i nečinjenjem učestvovali u stvaranju baš takvog društva i sistema. I umesto da stave prst na čelo, gledaće razne farme, zadruge i parove, garnirane vestima o neverovatnim uspesima koje Srbijica postiže kod kuće i u svetu, ali i onima o izdajničkom semenu đokovićevskom koje angažuje ustašu i o NATO Makronu, opozicionim lopužama... Sve dok im se iznebuha ne objasni da je Đoković ipak Nole Nacionale, Makron jedan od najvećih prijatelja do sada.

I tako do sledeće krivine.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije