Nikada građani koji protestuju nisu bili individualniji, nikada išli više zajedno, a suštinski u mnogo kolona. Niko više ne uzvikuje "svi, svi, svi..." Niko i ne diže tri prsta u masi... Hoda se sa stavom, sopstvenim, ide se da se kaže - nema straha, hoćemo promene, hoćemo državu koju zaslužujemo...
Ovako profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Milena Šešić-Dragićević opisuje, u intervjuu za beogradski nedeljnik "Novi magazin" (broj 406, 7. februar 2019), višemesečne sve masovnije proteste građana širom Srbije.
Započeli su pod sloganom "Stop krvavim košuljama" zbog drastičnih fizičkih napada, nastavljeni kao "Jedan od pet miliona", ali sa glavnom porukom političarima svih fela - ostav! I još važnije, kao teralica strahu koji godinama blokira i misleće i manje misleće ljude iz raznorodnih kolona ili nesvrstanih u neki od brojnih političkih zabrana.
Šetaju i traže, pa kome ostavku, kome privremeno ili trajno uzdržavanje od bavljenja javnim poslovima, kome neku buduću lustraciju. A, bogme, ponekome i budući zatvor, ali o tome u vremenima koja dolaze. Sve po zakonu, što ispeva Đorđe Balašević.
No, moguće da je profesorka previše akademska i odviše bliska umetnosti, pa ne procenjuje najbolje političko stanje i veliča pravo na individualizam i građansko dizanje glasa, svačijeg glasa, mada je svakako bar delom dobro naciljala metu, pošto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čija je vlast uporno ignorisala bunt sve do slučaja "vešala", najavio da će odmah razgovarati s nezadovoljnim građanima čak u stotinak opština i gradova, što je dvostruko više od broja mesta gde su protesti u toku, uključujući i Severnu (kosovsku) Mitrovicu.
Negde pedeset hiljada duša, negde pedeset drčnih građana/ki, ali u proseku prilično i uporno. Ono, kako predsednik kaže, malo ih je u poređenju s podrškom koju ima s izbora, ali jeste mnogo nezadovoljnih. Enigma je kako zna da je nezadovoljnih mnogo, kad se njemu samo zadovoljni javljaju, ali svejedno hitno će u turneju otrežnjenja građana. Da porazgovara s njima šta ih to tišti kad je u Srbiji sve najveće i najbolje ikad.
Zasad je najvažnije izvagati to što kažu i profesorka i predsednik, a ponajpre građani. Koliko je to stvarno važno? Van spora, prilično, mada ne bi valjalo dodavati tome i nekakve sudbinske prefikse i epitete tipa istorijski. Ali, ozbiljno jeste. I za građane koji se, uporno terajući formalnu politiku i političare od sebe, bune; za državu koja se decenijama već igra osvajanja vladavine prava i zakona: za sve političare, bez obzira na kojoj su koti, vladajućoj ili opozicionoj, jer su poruke nezadovoljnih adresirane njima.
Da nije ozbiljno koliko jeste, ne bi vladajuća Vučićeva Srpska napredna stranka izbacila nesuvisli spot protiv opozicionih lidera i pustila ga na društvene mreže i neke televizije s nacionalnom frekvencijom - što je, ovo drugo, protivzakonito, jer nema kampanje, a ni u kampanji nije u skladu s merilima dozvoljenog političkog ponašanja - no važan je signal. I ne bi se taj isti SNS obrušio na zlosrećnu maketu vešala koju su dva neodgovorna momka nosila na devetom beogradskom protestu u subotu, 1. februara. Zlosrećnu i po izgledu i po mogućim porukama i posledicama, bez obzira na to što je bila malo vidljiva desetinama hiljada demonstranata, malo vidljiva i, svakako, većini koja je o njima potom saznala nimalo simpatična. Ali, saznali su jer je bila više nego jasno uočljiva vlastima, koje su, paradoksalno, baš zahvaljujući tim neuglednim vešalima priznale da su protesti činjenica.
Nevolja pride u ovim turbulentnim danima je i neki idiotski tvit nekog nazovigrađanina, kojeg su vlasti hitno identifikovale, s porukom da vešala čekaju predsednikovog sina! Pa još i vatreni arsenal kojim se podičio! Što je zajedno, kako pretnja bilo čijem sinu, tako i foto-paradiranje oružjem, krajnje upitno i opasno kao manir i poruka. I ne samo to, nego su i dobrodošao izgovor vladajućim odbranašima da tvrde kako su vešala s protesta direktna pretnja smrću predsedniku i plus su uperena protiv rodoljuba koji su u Drugom svetskom ratu obešeni na Terazijama, što je, kako reče ministar unutrašnjih dela kao istaknuti portparol režima, nedopušteno u Srbiji i - krivično delo. To isticanje makete, pošto ovo, valjda, nije Pariz, gde "žuti prsluci" mogu da nose maketu giljotine; tamo je to nacionalni simbol pa ga mogu vazda s ponosom isticati i vlasti i demonstranti bez opasnosti da se to prevede u pretnju. U zemlji Srbiji se, međutim, zna da su vešala jednaka izricanju smrtne presude, makar bila priglupa kao ta maketa.
Priglupa, neprimerena i nipodaštavajuća, ali ne za vlasti nego za građane, koji nedeljama tabanaju gradskim ulicama i trgovima u potrazi za urednom državom i kakvim-takvim poštovanjem.
Valjalo bi u ovoj skici stanja u Srbiji navesti i da je bilo još nepoznatih lica s nekakvim inicijalima, koja su privedena zbog pretnji izrečenih putem društvenih mreža, recimo novinarima N1, njihovim porodicama i samoj kući. Ne zna se, doduše, ko preti mladom Marku Jakšiću iz Građanske inicijative SDP ubijenog Olivera Ivanovića zbog organizacije protesta "Jedan od pet miliona" u Mitrovici, severnoj kosovskoj, pošto to, u duhu dobrosusedske saradnje srpska policija prepušta kosovskim kolegama.
A ima još sumanutih koji surfuju gluposti po socijalnim mrežema, šetaju gluposti na protestima i obasipaju narod svakakvim apokaliptičnim proročanstvima.
I bilo bi čudno da ih nema, pošto (više)partijski režim godinama brižljivo neguje atmosferu zastrašivanja, političke i ine nekulture, štroji institucije koje nisu poslušne, blati političke protivnike, targetira novinare, minimizira umetnike i naučnike, a i sportiste, koji se poput košarkaša Kalinića usude da misle i da javno kažu šta misle. Toliko se trenira strogoća da je i KK Partizan smatrao uputnim da se urgentno ogradi od, ni manje ni više, fotografije, selfija modernije rečeno, sa društvenih mreža svog trenera (nesrpskog porekla) s glumcem i odnedavno opozicionim političarom Sergejom Trifunovićem. Misle, valjda, da će im ograđivanje od trenera i stručnog štaba doneti pozitivno brojenje tamo negde gde se novac deli.
I nevolja je što ne greše; u Srbiji se baš tamo negde novac, veliki i mali, deli prema podobnosti, uzima se iz budžeta i prosleđuje pokornima, uzima se i nemilice udara iz svih oruđa na nepokorne. Javnim novcem se ljudi dele na "naše" i "njihove", potkupljuju, mite da ne misle i ne delaju, drugi se nagrađuju što aplaudiraju, a kad zatreba i udare one prve. A onda se, iz te iste kase koju pune svi građani bez razlike, levi i desni, napredni i konzervativni, demokrate i fašisti, politični i apolitični, verujući i antihristi, iz te iste kase se dodatno podstiče polarizacija, u čijoj je osnovi samo jedna vertikala - vlast sa svojim prvim čovekom.
Najstrašnije od svega je užasavajuće stanje nemoći koje je ljude preplavilo, a mnoge i trajno blokiralo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.