"Neće biti povećanja cene hleba te nema razloga da se građani plaše!"
Ovo je izjava ministra trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije Rasima Ljajića, nesumnjivo sračunata da otkloni strah mnogih građana od spekulacija da bi cena hleba uskoro mogla biti potpuno liberalizovana. Pomalo je nelogično što je za pretpostavljeni strah ljudi i umirujuću ministarsku izjavu bilo novo produženje važenja uredbe kojom je cena belog hleba od brašna tipa 500 ograničena na 46 dinara, oko trećine evra. Za veknu od 500 grama.
To nije jedino ograničenje, jer su pekari dužni da se drže i davno utvrđenog pravila da ovaj hleb poznat po imenu "Sava" čini 40 odsto njihove dnevne proizvodnje i ponude svih vrsta hlebova. To važi i za maloprodaju, pri čemu trgovci na malo mogu imati dnevnu "remitendu" od pet odsto. Ostalo moraju prodati i platiti proizvođaču za najkasnije 20 dana, uz maksimalnu maržu od šest odsto.
A mogu ga i poklanjati, kao što čini Ferhat Hodžaj iz Prijepolja, koji daje hleb svima koji ne mogu da ga plate. Što za njega nije besplatno, jer za svaku poklonjenu veknu plaća pripadajući porez za dodatu vrednost. Naime, plaćanje PDVa od 10 odsto se podrazumeva – država sebi tu nije smanjila "maržu" inače će Hodžaja da ganja inspekcija, a kazne su poprilične.
No, vratimo se još malo samoj Uredbi; ova poslednja navedena odredba o dopuštenoj remitendi je praktično nepotrebna, pošto "Sava" plane u radnjama, za razliku od drugih vrsta hleba i peciva, onih na kojima pekari mogu da ispeku i sopstveni hleb, odnosno zaradu.
Ta su pravila na snazi više godina, obnavljaju se svakih šest meseci, koliko uredba maksimalno može da važi, s tim što se povremeno maksimalna cena menja u skladu sa promenama na tržištu pšenice i brašna, a lavira i maksimalna marža od sadašnjih šest do nekadašnjih osam ili deset odsto. Važno je još reći da pekari povremeno nisu prinuđeni da zavise od ćudi tržišta kad im država obezbedi brašno iz robnih rezervi po ceni koja nije ista kao tržišna.
Tresla se gora, rodio se miš! Ne, zapravo, problem i jeste u tome što država mora da interveniše i zaštiti minimum egzistencije mnogih. I, opet paradoksalno, baš i ne mora, jer većina pekara i trgovaca ovaj hleb prodaje po nižoj ceni od maksimalno dozvoljene. To je najsigurnija prečica do srca i novčanika kupaca koji će radije prošetati i kilometardva do radnje gde mogu kupiti najjeftiniji hleb. Mada "radije" nije prava reč pošto su mnogi prinuđeni na tu vrstu pazarenja. Prosto, za više i bolje nemaju, jer mnoga od oko 2,5 miliona domaćinstava u Srbiji dnevno za hranu imaju tek nekoliko stotina dinara (evra). Toliko im ostane kad plate račune, a plaćaju ih u strahu od izvršitelja koji revno uteruju svaki neplaćeni dinar za komunalije, struju, porez. O bankama i kreditima da ne govorimo.
Primera radi, prosečna penzija u Srbiji je oko 24.000 dinara (bezmalo 200 evra), a čak dve trećine od 1,7 miliona penzionera prima manje. Polovina daleko manje, neretko samo nekoliko hiljada dinara. Oni teško "dobacuju" i do vekne "Save". Slično je i sa prosečnom platom koja je dvostruko veća od prosečne penzije, ali od nje živi više članova porodice, uključujući i decu, a i znatno je više onih "na crti" ili ispod nje, nego onih iznad.
Pri čemu valja znati da se u Srbiji danas kao zaposleno lice vodi svako ko ima nekoliko radnih sati mesečno na koje se plaćaju porezi i doprinosi što delom objašnjava "nikad bolje" rezultate u padu stope nezaposlenosti. U stavku zaposleni ulaze i zaposleni u "Goši", koji već mesecima štrajkuju pošto nisu primili platu po više godina, ali formalno imaju posao.
Nezaposlenih je zvanično oko 700.000, a statistici valja dodati i svakog desetog stanovnika koji prima neku vrstu socijalne pomoći.
Brojke više nego sumorne, čak i kad se provuku kroz mnogo hvaljenu vizuru stabilizovane državne kase. Dakle, ministar Ljajić je dobrim delom u pravu valja ljudima rasterati strah da će siromaštvo u kom su zatečeni biti još veće ako cena "Save" krene naviše. A, to što neće, čak i kada Uredba sa dugim stažom bude zaboravljena zbog usklađivanja sa evropskim propisima, slaba je uteha većini kojoj je baš taj hleb najvažnija namirnica, ponekad i jedina.
Da se priča zaokruži, valja dodati još malo statistike u Srbiji, koja je nekada važila za zemlju izjelica hleba, pada potrošnja ove namirnice; pre deset godina jelo se nešto više od 101 kilograma godišnje, a sada 17 kilograma manje, s tim što je špic od 105 kilograma dosegnut 2010. Danas, preračunato na zaštićenu "Savu", svako pojede u proseku oko polovine vekne dnevno, s tim što, naravno, ne jedu svi toliko i ne jedu svi "Savu". Otuda još onih deset kilograma raznih peciva "po glavi".
No, podatak o ukupnoj potrošnji ispečenog testa (testenine, kolači, keks... ne ulaze u ovu računicu) lepo dokazuje staru izreku da je statistika kao bikini svašta pokaže, a sakrije najvažnije. I, dabome, podelio je stručnjake, mada ne baš u crnobeloj ravni. S jedne strane su oni koji kažu da raste broj onih koji ni jeftini hleb sebi ne mogu da priušte ili su bar počeli manje da ga kupuju, a sa druge oni koji tvrde da izlazimo iz zone radikalnog siromaštva. Jer, zna se, što je zemlja siromašnija, to se jede više hleba (ili pirinča, ako je on glavna hrana).
No, da bi istina bila kolikotoliko pouzdana, trebalo bi znati i najmanje još dva podatka, onaj o potrošnji "Save" i još jedan, možda i presudan: koliko se hleba bacalo pre deset godina, a koliko sada? Srbija je, još jedan paradoks, bila i ostala poznata po velikom rasturu hrane, a posebno hleba, pa bi se promenom ove navike mogla objasniti i manja ukupna potrošnja. Stručnjaci podsećaju i na to da se promenio način života; pretežno ruralno stanovništvo više ne obrađuje zemlju na način koji zahteva velike količine teške hrane, a urbano je sve više "automatizovano", kažu, pa i oni troše manje snage, a samim tim i manje tešku hranu od omiljene kombinacije "hleb+". I radno vreme je sve duže, a sve je više jednočlanih i dvočlanih domaćinstava (bez dece), pa mnogi u kućama i ne jedu, već se hrane usput u pekarama (zbog toga raste potrošnja peciva).
No, iako ima dobrih razloga za radovanje podatku o padu hlebnog prejedanja, zdravije je i biće manje gojaznih ako ništa drugo, ukus života i dalje je odviše gorak. Kako bi i drugačije kad se mora smirivati panika T500? Nije to duvan da čovek odmahne rukom i kaže: "Pa šta ako je poskupeo ili će poskupeti!" Nije ni odmor koji se može preskakati iz godine u godinu, mada je i podatak da manje od desetine građana zaista ide na odmor više nego zabrinjavajući. Hleb je to! Nasušni, kad ga nema, džaba sve drugo, tada ne pomaže ni propaganda o nikad većim zaradama i nikad nižoj stopi nezaposlenosti, nikad punijoj kasi. Državnoj. Jer hleb svaki, pa i "Sava" plaća se iz sopstvene kase, a mnogima je ona nikad praznija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.