Kolumne

Pendžetiranje obraza

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Da ima malo više pameti u glavi vaše hroničarke poređala bi lepo na ovoj strani nekoliko citata pametnih ljudi datih onih dana na više nego očigledne stvari koje nas zbunjuju, robe, dele, ljute. Lakše bi i elegantnije bilo, ali prošli put obeća ponešto o zahtevima opozicije i građana koji protestuju već peti mesec, i to kroz prizmu mitinga podrške vlasti, održanog 19. aprila.

O brojevima, odnosno broju prisutnih tamo i tamo nećemo, jer se aršini, najblaže rečeno, toliko razlikuju da ih ni ručno brojanje svake glave, uz nepristrasne sekundante, ne bi približilo.

No, spora nema, beše i jednih i drugih dovoljno, možda i previše.

Opozicioni zahtevi su se sveli, na sreću, na dva, tri - fer izborne i fer medijske uslove, bar u delu u kom država ima i obaveze i ingerencije u smislu poštovanja zakona koje je sama usvojila, pre svega u radu javnih medijskih servisa i državnog regulatornog tela za elektronske medije. Nekog drugog tela za kontrolu medija, dobro je, još nema, jer da ima - ko zna šta bi se sve još moralo "poštovati" u štampi, na portalima i društvenim mrežama! Sem onog što se već uobičajilo u vidu propagandnih, ekonomskih i političkih ucena, od kojih su sve češće i jasnije - ako ne pišeš kako hoću, nema reklame.

Elem, opoziciona masa reče šta hoće; izbore pod zakonskim i ravnopravnim uslovima, objektivne javne servise i REM koji radi svoj posao nepristrasno, pri čemu se za ova potonja dva traže i kadrovske promene jer su se sadašnji kadrovi već toliko iskazali da i oni koji su ih postavili i koji ih drže više ne mogu da ih vide očima, pa se prave i da ih nema.

Pošto je s druge vladajuće strane, baš zauzete angažovanjem autobusa za prevoz mitingaša, pravljenjem sendviča, usvajanjem zakona o legalizovanju mita u zdravstvu i fabrikovanjem spotova o novinarima - izdajnicima, prvo stiglo rezolutno odbijanje uz neprijatan podsmeh i nešto pretnji, sedmicu kasnije opozicija je ponudila i ekspertski tim koji bi posredovao u dijalogu sa vlastima.

E, sad, na onom u prošlu subotu održanom mitingu podrške vlastima milog imena "Budućnost Srbije", koji su uveličali i prvi susedi kao govornici Milorad Dodik (BiH) i Peter Sijetro (Mađarska), "najvećem mitingu ikad u istoriji Srbije" ili bar potonjih pola veka otkako druga Tita nema - u čemu je vlast sasvim blesavo, ali skroz u pravu, jer su u zemlji Srbijici važni skupovi PROTIV vlasti uvek bili bar malo brojniji i mnogo ubedljiviji nego podržavajući, setimo se samo naroda 27. marta 1941, studenata 1968. i građana 5. oktobra 2000, ali batalimo statistiku - dakle, prvi među glasnima da preseku predsednik Srbije i vladajuće stranke SNS Aleksandar Vučić poručio je da, ipak, treba razgovarati i sa neistomišljenicima.

Izreče to predsednik gutajući sopstveno, bukvalno dojučerašnje obećanje "nikad sa fašistima i tajkunima", doduše uz ogradu "bez ucena i ultimatuma". I sve usput milujući neposlušne novinare jednom rukom, a drugom ih udarajući ploštimice. No, kako- tako približio se bar za mišji koračić nečemu što bi na kraju moglo i da se izrodi u dijalog.

Reče još da se i o pitanju svih pitanja vaskolike sudbine vaskolikog srpstva i države, a i šire, Kosovu i Metohiji, mora razgovarati i da je on i voljan i glasan. Ali uzaman, džaba dobre volje i uzdržanosti u reciprocitetu prema Prištini, kad "svi oni" od nas traže, ma šta traže, zahtevaju, jedino da priznamo samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine. I to u granicama koje su već zacrtali, bez korekcija, razmene teritorija, podele... 

Fakat, to jesu i čista ucena i čist ultimatum, da se ne lažemo, samo ostadosmo i dalje bez odgovora na pitanje kako je došlo do te više šah-mat, nego pat ili ofsajd pozicije, posle sedam godina pregovora koje vodi Aleksandar Vučić lično sa tzv. prištinskom administracijom pod kišobranom Evropske unije, a u kojim smo im, sećate se, ponekad "zabijali" i pet (prema nula) golova po rundi?

Ipak, opet je u jednom u pravu: pregovori/razgovori/dogovori i jesu počeli sa tom ključnom premisom o priznanju kosovske nezavisnosti; sa njom su potpisana i oba briselska sporazuma, sa njom su srpske sudije, tužioci i policajci "implementirani" u kosovski sistem, sa njom se već u više rundi održavaju lokalni izbori na Kosovu, čiji direktni prenos sa severa sada imamo uživo.

Napokon, s njom je uvedena i famozna taksa na srpsku i bh. robu od 100 odsto, pa i stvorena i vojska Kosova ili bar obris oružanih snaga, koji će pre ili kasnije postati prava pravcijata vojska.

Sve se to dešavalo poslednjih godina i meseci, sve je znalo, samo nije imao ko sve to da kaže ljudima, pre svega Srbima na Kosovu, posebno onima južnije od Ibra. Ćutalo se o tome rečito - siktanje i bacanje kletvi na izdajnike se ne računaju, mada su sastavni deo političke scene.

Ćutalo se jer se u Srbiji dijalog doživljava isključivo kao dvostrani monolog u kome ti njemu lepo opališ sve po spisku, on tebi vrati, pa on malo pojača, a ti onda njemu i oca i majku i decu i grobove predaka. I sve, kako kaže stara šumadijska psovka, što mu se za kvaku uhvati.

Posle, daleko bilo, puškaranja privedu vas za neki belosvetski astal, tu se malo ili malo jače mrštite i uzdišete, mnogo ljutite bar u kameru, pa nešto na kraju potpišete i posle pljujete po njegovom potpisu, kao da vašeg tamo i nema...

E, pošto je po Ustavu Srbije KiM neotuđivi deo Srbije, dijalog o unutrašnjim pitanjima isti je kao i ovaj o malo manje unutrašnjim pitanjima. Prvo idu glasni "nikad" i "neću", onda malo tiši "možda" i "ali", pa ostalo redom. Ponekad ovi prvi uzmu mesece i godine, drugi ubrzaju hod, a bivalo je i obrnuto, da se "nikad" i "neću" brzo povuku, a "možda" i "ali" stoluju. Do nekog astala, sa stranim ili domaćim posrednicima.

Biće tako, nema sumnje, ponovo. I ovde i tamo, sa opozicijom i građanima u Srbiji, sa kosovskim vlastima u Briselu. I potrajaće još neko vreme. Ovo je, opet nema sumnje, neka vrsta tvrđenja pazara i pendžetiranje pregovaračkih obraza - valja ipak na kraju pristati na ustupke i nešto potpisati - uz stalno kuvanje one žabe koju smo već pominjali, da joj slučajno ne proradi mozak i zapita čemu cirkus kad se sve moglo ranije, bez žuči koja zauvek ostavlja gorak ukus i neizbrisiv trag.

Mora li baš tako? Ne mora sigurno, pošto svi putevi pre ili kasnije dovedu do zelene čoje pregovaračkog stola, neke prelazne vlade, prevremenih izbora bar, nekog sporazuma, manje ili više kompromisnog i prihvatljivog. Ne mora đonom i šakom, drekom i kletvama, može i mirno, argumentovano, najbolje po zakonu, ne mora ali jeste, jer se u buci i halabuci obećanja i argumenti lako zature.

A kad se bura stiša, niko ih više i ne traži. 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije