Presuda je podsmevanje pravu i logici.
Ovo je izjavio poznati srpski advokat Zdenko Tomanović pošto je Viši sud u Beogradu 27. juna njegovu klijentkinju Mirjanu Marković, nekadašnju predsednicu nekadašnje partije Jugoslovenska levica (JUL), osudio na godinu dana zatvora zbog podstrekivanja tadašnje generalne sekretarke Vlade Srbije Živke Knežević na zloupotrebu položaja i nezakonitu dodelu stanova u vlasništvu Republike od 1997. do 2000. godine ljudima koji nisu bili zaposleni u Vladi. Osuđeni su sama Kneževićeva i Miloš Lončar, tadašnji direktor "Diposa", direkcije koja je raspolagala državnim stanovima. No, oni su sa stanovišta javnog mnenja "sitne ribe", a i za razliku od Mirjane Marković dostupni su vlastima.
Mirjana Marković je javnosti najpoznatija kao životna saputnica i udovica bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Slobodana Miloševića i jedna od najuticajanijih političkih figura u Srbiji tokom njegove vladavine devedesetih godina prošlog veka, što je naglasila obrazlažući presudu i sama predsedavajuća Sudskim većem. Takođe, Mirjana Marković je bila i univerzitetska profesorka, a objavila je i više knjiga, koje ne spadaju ni u prozu ni u esejistiku, već su, kao i ona sama, nešto između. Od 2003, kada je dignuta optužnica, ona živi u Rusiji, koja je ne izručuje uprkos Interpolovoj poternici. I izvesno neće je izručiti ni sada kada je presuda izvršna.
To je okvir za portret, no vratimo se Tomanovićevoj izjavi, jer je teško ne saglasiti se s njom, doduše ponajmanje iz razloga koje navodi, uključujući nimalo pravnički da je tužba protiv nje pokrenuta kako bi se otežao položaj Slobodana Miloševića u Hagu i onemogućili mu se susreti sa suprugom. "Mislim da je ismevanje prava da pri činjenici da je onaj ko je dobio garsonjeru i dalje vlasnik garsonjere i da nijedna postpetooktobarska vlast nije poništila odluku o dodeli stana, sada proglasiti da ipak ima krivičnog dela u tome ako je supruga bivšeg predsednika molila nekoga da se reši stambeno pitanje zdravstvene radnice, onda mi nismo na terenu krivičnog prava, već na potpuno drugom terenu", izjavio je Tomanović medijima, najavljujući žalbu Apelacionom sudu.
U jednom je, nema sumnje, u pravu - koliko se zna nikada nije "uzurpirano" pravo/nepravo nekadašnje dadilje unuka bračnog para Milošević koja je dobila tu garsonjeru kao da je Vladina službenica. No, to je, ako ćemo pravo, u slučaju Marković&drugovi/arice ponajmanji greh, kako tadašnjih, tako i svih potonjih vlasti, a posebno postoktobarskih, koje su na vlast došle zaklinjući se, između ostalog, u izvršenje i pravde i prava.
No, mnogo godina kasnije na snazi je notorna činjenica da Mirjani Marković, kao i njenom suprugu Slobodanu Miloševiću, nikada nije suđeno u zemlji za ono što su toj zemlji i njenom narodu učinili - počev od raspada i razaranja Jugoslavije, smrti nikad prebrojanih civila, vojnika i policajaca, pa do sumnje na likvidacije političkih protivnika.
Ovde je naglasak na činjenici da nisu bili pred sudom za zlodela koja su u dugom periodu bila vidljiva i golim okom, ako ne drugačije ono po "komandnoj" odgovornosti. Milošević je, podsetimo se, odista uhapšen 1. aprila 2001. godine, ali ne za ono za šta ga je deceniju ranije optužio Haški tribunal i sudio mu sve do smrti, već zbog neodazivanja na saslušanje zbog sumnje da je - zloupotrebio službeni položaj. Dan kasnije protiv njega i još petorice visokih državnih i SPS-ovih funkcionera podneta je i krivična prijava zbog sumnje da su izvršili krivična dela zloupotrebe službenog položaja i udruživanja "radi vršenja krivičnih dela određenih saveznim zakonom iz čl. 254. st. 1. KZ SRJ". Milošević, Mihalj Kertes, Nikola Šainović, Jovan Zebić i Radomir Marković sumnjičeni su da su nelegalno preusmeravali novac iz Savezne uprave carina - više od 1.789.777.522 dinara i 197.737.176,34 nemačkih maraka - radi imovinske koristi sebi, određenom krugu lica i tada vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije, te "drugu korist koja se ogledala u očuvanju na vlasti te političke partije, kao i održavanju na javnim funkcijama tačno određenih lica..." Sumnja je ostala samo to, a jedini kome je u Srbiji suđeno - ali slabo presuđeno - za grabež jeste Kertes.
Naravno, milijarde dinara i stotine miliona DEM za opustošenu Srbiju i njenu opljačkanu kasu nisu sitnica, tim pre što je to samo svota koja je dokumentovana. Ni tri nezakonito dodeljena stana u aranžmanu M.M. nisu sitnica; ne samo što su i ta tri stana tek delić zloupotreba, ali dokazanih, već što su kao i pronevera državnog novca krivčno delo. Krivčno, ali bizarno i benigno u odnosu na sve ono drugo što do suda nikada nije stiglo.
No, opet se vraćamo Tomanovićevoj izjavi o podsmevanju pravu i logici - da se kojim slučajem peterac s vrha počivše SRJ svrteo pred sudom u postoktobarskoj Srbiji, po eventualnoj optužbi i presudi, bio bi osuđen na minimalno tri meseca, maksimalno na pet godina zatvora. Što znači da bi Slobodan Milošević odavno bio slobodan čovek. U svojoj, ne tuđoj zemlji. Vrlo je verovatno da bi tako izbegao hašku sudnicu i haški pritvor, u kom je preminuo kao nevin čovek. Što jeste stvarno izrugivanje pravu i logici, a ponajviše pravdi, kao i u slučaju njegovih najbližih saradnika u ratnim i mirnodopskim marifetlucima Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića.
Mirjana Marković - ukoliko Apelacioni sud ne odluči drugačije - posle 15 godina trošenja državnih para na jedan bizarani sudski spor samo je nešto malo manje nevina od svog supruga. Iako su, kako kaže drugi beogradski advokat Vladimir Gajić, "postojale mnoge indicije da je direktno umešana u ubistva, kao što su Stambolićevo (Ivan) i Ćuruvijino (Slavko), kao što su dva pokušaja ubistva Draškovića (Vuk), ubistvo Đinđića (Zoran) i kao što su nerasvetljena ubistva Kundaka Todorovića (Zoran) i bivšeg direktora Jata Žike Petrovića".
Šta više reći, sem podsetiti da je ovo 2018. i da su Miloševićevi protivnici na vlasti više od 17 godina. I da, da se te 2018. pominjanje Miloševića u negativnom kontekstu, posebno na Vidovdan, kada se beleži 17. godišnjica njegovog izručenja Tribunalu, u Srbiji i Srpskoj smatra gotovo svetogrđem ravnim pokudi posečenog kneza Lazara. Miloševiću, kao i Lazaru, Srbija najviše zamera ne to što je zaludu ratovao, nego što je izgubio. Ne zamera mu se ni ceh, onaj novčani ponajmanje, a kako vreme prolazi sve se ređe čuju osude.
Odista podmevajuća presuda, ali ne podsmevajuća Mirjani Marković, već Srbiji i svim njenim žrtvovanim ljudima u miru i ratu, samo je kockica uz tom mozaiku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.