Stara pesma "Rado Srbin ide u vojnike" i danas je donekle tačna, bar tako pokazuje istraživanje Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost (ICOB); tri četvrtine odraslih muškaraca i žena u Srbiji žele vraćanje redovnog vojnog roka (za svoje sinove?), a može biti i 'ćeri. Istina, nešto manje žena voli uniformu na sopstvenoj deci, ali razlika je neznatna. Pa i sama "deca" do 30 godina vole da se vide vojno uparađeni, pokazala su neka druga istraživanja među mladima, koji najviše cene upravo vojsku, policiju i crkvu.
I kud će, šta će, zvaničnici države Srbije rešili su da udovolje puku i obećaju da će im služenje vojnog roka u Srbiji ponovo biti obavezno. Jednog dana.
I već se danima o tome trubi.
Ne zna se još, doduše, hoće li "predvojnička" trajati mesec, tri meseca, šest ili godinu dana, a još se manje zna koliko će koštati i gde će nejač željna vojne obuke na raštimovanim puškama... biti smeštena, u šta će ih oblačiti, kako i čime hraniti, ko će ih obučavati, na čemu i čime, ali narodna volja se "poštuje".
Deklarativno, jer pre popunjavanja odbrambenih snaga novacima sve ovo napred nabrojano mora da se posvršava. Pre svega, smeštaj, što neće ići lako, jer su kasarne počivših JNA i VJ i još mrdajuće VS poodavno rasformirane, bukvalno očerupane, a većina i prodata; neke se i dalje prodaju. Oružje je, valjda, sačuvano, ali teško da će budući vojnici imati vajde od "Zastavinog" čeda, pušaka M48, a tenkova, oklopnih vozila i migova nema dovoljno ni za ovo malo profesionalaca. Premda, ruku na srce, ni obveznika neće biti puno, pošto rode odavno zaobilaze Srbiju, a mnogi dorasli za vojsku odu i bez te obaveze negde daleko. Mahom tamo gde vojska poodavno nije obavezna, a ko voli da se igra ide u profesionalce.
Utešno je za ministra odbrane Aleksandra Vulina i vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, što normativi nisu problem, u smislu zakona, ne vojne službe; biće lako, dovoljno je samo da vazda voljna skupštinska većina pritisne taster "za" i "odmrzne" zamrznuti paragraf o redovnom služenju Vojske Srbije.
Što će važiti za sve građane, a možda i građanke, koji su napunili 18 leta.
Tamo negde gde ih smeste sačekaće ih ono malo profesionalnih vojnika što je ostalo na službi, pa će vežbati, trčati, skakati i sve redno kao u seriji "Vojna akademija". Mladi, lepi, zgodni i zadovoljni.
Sve pod uslovom da i kroz šest meseci pripreme i javne rasprave - koliko je glavnokomandujući predvideo za ispunjavanje narodne volje - plan da se profesionalna vojska zameni ili/i nadopuni "civilnom" ostane na snazi.
A tokom rasprave i šefovi i potencijalni novaci bacaće pogled na Kosovo, jer tamo, doduše s mnogo više administrativnih peripetija, ali znatno manje oružanih argumenata, sprema i Vučićev kolega Hašim Tači vojsku Kosova, koja je najverovatnije i glavni razlog što se priprema obnova vojne obaveze u Srbiji.
Biće, nema sumnje, u predstojećoj raspravi potegnut i argument da je baš ta kadrovska osposobljenost nekadašnjoj jugoslovenskoj armiji pribavila epitet četvrte po snazi vojne sile na svetu. A, kao i mnogo šta dosad, biće zaboravljena činjenica da se JNA devedestih, iako među formalno najsnažnijima, raspala kao kula od karata. Gotovo isto kao i negdašnja kraljevska vojska, koja je 1941. kapitulirala dan, dva, četiri pošto je Hitlerova soldateska zapucala.
Ali, vremena se menjaju, a ruzmarin i šaš su tu da zabaruše sve. A u budžetu Srbije se presipa, pa može i da se baci koji dinar na zamagljivanje odbrane...
Samo niko živ ne zna šta će nam novi gvozdeni pukovi - za kojima je, ne zaboravimo, upravo glavnokomandujući suze lio pre nekoliko meseci - pošto smo, baš kao i u vreme Tita, opredeljeni za mir, mir, mir.
A iako nam baš zatrebaju, zar nije bolje da te odbrambene - valjda samo odbrambene? - stvari rade profesionalci, a narod će da pripomaže. Kad uspe da pobegne od "nevidljivih"...
Zapravo, statistika kaže da je u nekadašnjim ratovima, zaključno s velikim, Prvim svetskim, među žrtvama bilo devet vojnika, a samo poneka slučajna civilna. Već Drugi svetski rat je statistiku zaokrenuo, a u modernim vojnim sukobima od deset žrtava - devet su civilne. I ništa ne menja na stvari znaju li da pucaju iz one M48 ili ne, imaju li uniformu ili su u kupaćem kostimu. Oružje i vojna tehnologija su toliko napredovali da se ratovi ne dobijaju na stategiji i taktici odbrane i napada već na urnisanju žive sile. Uključujući ljude, stoku i bilje. I vodu.
Upravo zbog toga je bitno obezbediti dobre operativce - i za napad i za odbranu - a stanovništvo obučiti kako je, možda, moguće spasiti se kad se zapuca nevidljivim mecima iz nevidljivih aviona. O hemijskim i biološkim napadima, baška; oni su smrtonosniji od oružanih.
Dakle, obuka da, ali ne šarada i parada s obveznicima koji ni sopstvene sline ne znaju da obrišu, već ozbiljna civilna. I za ratne i za mirnodopske uslove, jer je čovek toliko izazvao prirodu da mu ona postaje najveći neprijatelj i napada poplavama, sušama, zemljotresima tako snažno da ni ona JNA u punoj snazi ne bi uspešno odolela, a kamoli ni na brzu brzinu obučena Vojska Srbije.
Stvari se menjaju, naravno, ako se predviđa uskoro neki rat ili bar upotreba, igranje rata uz zveket oružja i truba. Čisto da se stvarnost uozbilji, recimo po pitanju razgraničenja s Kosovom; pa da bude kao ono devedesetih kad je počeo raspad SFRJ prvo u Sloveniji "oni kao napadaju, mi kao ne damo".
Ali, to je već druga tema! Ili je to ipak prva tema, a najava povratka vojne obaveze je samo zamajavanje naroda, zgodno jer isti taj narod najviše od svega na svetu voli da popije i pojede s dobrim razlogom, a kud ćeš bolji nego kad sina pratiš u vojsku. Ili ideš tamo da prespavaš, a prete te devojka (momak), društvo, komšije, rođaci. Majka suze roni, tata puca od ponosa i straha... Prati dete u "školu života", da postane človek i ispravi sve greške koje su do tada počinjene. Na primer, nauči da namesti sopstveni krevet.
Ali, ne prati ga u rat, nego u vojsku.
Koja se, daleko bilo, ali istorija kaže da je više nego moguće, raspadne čim neko zapuca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.