Kolumne

Rukavica (na) dijalogu

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Naravno mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović). Jednom javnom "strepnjom dubljom od nade", kako svi srpski dostojnici sa mantijom ili bez nje vole da izraze bojazan posebice kad je "sveta srpska zemlja" u pitanju, mitropolit je slabotekući tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu doveo do novih dimenzija. "Sada se bojim da Vučićeva politika vodi izdaji Srbije i Kosova...", ključni je stav jednog od najprominentnijih visokodostojnika Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Rukavica bačena u lice predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću? Može biti, ako je suditi po tome što je i sam patrijarh srpski Irinej, na proslavi Dana Srpske, dakle ne baš žurno, zahvalio Gospodu što imamo Vučića koji se lavovski bori za Kosovo. Nešto pre toga poglavar SPC-a je u božićnoj poslanici u znatno umivenijoj formi vaskolikom srpstvu poručio da je Kosovo naš večni zalog.

"Osobito pozivamo sve verne da, u ovoj tihoj noći, srcem i dušom budu jedno sa mnogostradalnim pravoslavnim srpskim narodom koji verno čuva i brani svaku stopu svete zemlje Kosova i Metohije, koja nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog. Vremena burna su dolazila i prolazila", kazao je patrijarh u poslanici i još: "I zato možemo da zajedno sa psalmopojcem Davidom molitveno obećamo: 'Ako zaboravim tebe, Jerusalime' - ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo - 'neka me zaboravi desnica moja!'" (Ps. 137, 5).

Istovremeno Srbijom kao kakav bauk iz potaje kruži apel za očuvanje Kosova i Metohije, koji je, navodno, sačinjen upravo po zamisli mitropolitovoj, uz sasluženje Demokratske stranke Srbije, sigurno najrigidnije političke opcije u stavu da je Kosovo sastavni deo Srbije i da će uvek biti, bez obzira na cenu.

U apelu, objavljenom u božićnoj "Politici", koji su podržale brojne javne ličnosti, piše da se "prvi put u srpskoj istoriji nadvila opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke", te su izneti zahtevi koji se sažimaju u sintagmu "zamrznuti konflikt".

Dakle, status quo, uz nastavak dijaloga sa Prištinom, ali pod okriljem Ujedinjenih nacija.

No, o apelu se samo ispotiha, kuloarski govori iako je nesumnjivo mnogo sadržajniji i uputniji za analizu nego jedna nimalo usputna, ali ipak lična rečenica mitropolita Amfilohija. Zapravo, apel, bio čovek saglasan s njim ili ne, može se i mora shvatiti kao deo tog unutrašnjeg dijaloga koji je pokrenuo predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično. To što su poruke drugačije nego što tvorac dijaloga želi ili se bar naslućuje da želi, ne menja stvar.

Sam apel, baš kao i poslanica i mitropolit lično, jesu koloplet sumnji da će Srbija pre ili kasnije, a čini se pre, zaokružiti kosovsku priču onim što se u diplomatskim krugovima zove sveobuhvatni sporazum (sa privremenim institucijama vlasti u Prištini...). Drugačije će biti samo ukoliko Srbija odustane od evropskog puta, što je u ovom trenutku malo verovatno, štaviše gotovo nezamislivo.

Upravo stoga nije loše prisetiti se da je, pre nego što je Vučić pre pet godina došao na kormilo Srbije, aktuelan bio "no paper", koji se ubrzo pretvorio u nezgodnu hartiju sa sedam nemačkih zahteva ili uslova za otpočinjanje pristupnih pregovora Srbije sa EU. Sedam nemačkih uslova, od kojih se većina odnosi na kosovsko pitanje, prihvata i Evropska unija, istina ne baš formalno, jer i dalje neke članice odbijaju da priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova, ali to ne menja mnogo stvari; Poglavlje 35, kod drugih zemalja kandidatkinja poznato kao "ostalo", u srpskom slučaju je - okončanje dijaloga sa Kosovom.

Sveobuhvatnim dogovorom o normalizaciji odnosa.

E sad, iako je prošlo šest godina valja se nekih prisetiti, mada je deo već ispunjen, recimo broj 4: "Pre donošenja odluke u nemačkom parlamentu o otpočinjanju pregovora Srbije, očekuje se potpuna realizacija dosadašnjih rezultata u procesu dijaloga između Beograda i Prištine i dogovor o nastavku dijaloga izvan već predviđenih tema, kao što su energetika i telekomunikacije. Pre donošenje odluke o pregovorima Srbije mora da dođe do vidljivog napretka u pogledu rešenja još otvorenih bilateralnih pitanja sa Kosovom." Dijalog je, prisetimo se, odavno prevazišao tehnički nivo uspostavljen u vreme vlasti Borisa Tadića i tehnička pitanja, što je krunisano sa dva briselska sporazuma, čija je primena, istina, traljava, ali teško da će još dugo biti tako. 

I broj 5 - "Pre otpočinjanja pregovora Bundestag očekuje početak kontinuiranog ukidanja paralelnih struktura u bezbednosnom aparatu i upravi, kao i njihovog finansiranja" - praktično je sproveden u delo, jer je Srbija na severu Kosova država samo u naznakama ili kao neku prevode "doznakama" za mali delokrug u kom je još nadležna.

Nesumnjivo da je i 6. aktiviran na terenu - "Beograd mora još više da upotrebi svoj uticaj i kontinuirano utiče na Srbe sa severa da aktivno sarađuju sa EULEKS-om i KFOR-om", ostaje samo sedmi uslov: "Pristupanjem članice ne smeju unositi nerešene sukobe u EU. Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom s perspektivom da obe punopravne članice u smislu EU ugovora mogu realizovati svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge i zajedno."

Dobri poznavaoci prilika neuvijeno kažu da je danas, dakle godinama kasnije, najvažnija stepenica na putu Srbije (sa Kosovom ili bez) u EU preko - Ujedinjenih nacija. Ali ne povratkom dijaloga u okrilje OUN-a, kako se zahteva ne samo apelom, već pristankom da Kosovo dobije stolicu kao članica.

Ove godine ili dogodine, ali tako nekako.

Paralelno sa ustavnim izmenama u Srbiji, koje će sasvim sigurno želju nekadašnjeg lidera DSS-a i premijera Srbije Vojislava Koštunice zvanu suštinska autonomija KiM proterati iz najvažnijeg pravnog akta; hoće li "južnu srpsku pokrajinu" zadržati u preambuli nije ni bitno, pošto taj deo Ustava nema normativnu snagu, već čisto deklarativnu.

Sasvim je sigurno da sve ovo predočeno u prethodnim pasusima znaju i mitropolit i predsednik, i patrijarh i potpisnici apela, ali i svako iole obavešten. I ovde, i u Prištini, podjednako u Briselu, Berlinu i Vašingtonu. I Moskvi.

Ključno je pitanje, stoga, gde je sredokraća ili tačka susretanja između dva sada naizgled nepomirljiva stava?

Ko će nadjačati, nema spora; zamrznuti konflikt Srbiju košta mnogo više nego Kosovo, ne samo u novcu koji ide na sever, već i u onom koji zbog višegodišnjeg zastoja u primeni dogovorenog ne stiže - a reč je o stotinama miliona evra - ali ponajviše zbog činjenice da zamrznuti konflikt znači i - zamrznutu Srbiju, zabavljenu o svom jadu već nekoliko predugih i preteških decenija.

Kukati danas nad prolivenim mlekom nema vajde, ali ne bi bilo zgoreg podsetiti da je mnogo krvi proliveno za srpski Jerusalim i da je, sve dok se spor ne reši, realna opasnost od novog prolivanja. No, izgleda da takvih strepnji nema dovoljno ni u mitropolitovim rečima, a još ih je manje u krajnje neodmerenim reakcijama koje su od suštine problema udaljene svetlosnu godinu. To nikako ne znači da treba štedeti mitropolita, ne štedi ni on druge, ali valja štedeti teške reči, a još više ljude. Dok ne bude kasno. Kletve i vradžbine tu pomažu isto koliko i potezanje "izdaje", bez obzira ko je protiv koga i kad poteže.   

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije