Jedna od antologijskih scena na početku rata u bivšoj Jugoslaviji je kada onaj mladi vojnik JNA iz Tuzle, negdje u Sloveniji, na novinarsko pitanje kako im je tamo, odgovara onom čuvenom rečenicom: "Oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo."
Od raspada Jugoslavije pa do danas u svim bivšim jugoslovenskim republikama sve bitnije što se dešavalo može se opisati jednom ovakvom rečenicom.
Slobodan Milošević i Franjo Tuđman se, fol, mrze i ratuju, a cijelo vrijeme preko crvenog telefona dijele BiH, prekrajaju mape i naše sudbine.
Bošnjački političari se, kao, brinu za srebreničke žrtve, a srpski, fol, štite srpske, a i jedni i drugi u stvari zamajavaju jadni narod dok kupuju stanove i limuzine i podebljavaju svoje bankarske račune na Kipru ili u nekoj arapskoj destinaciji.
I Reformska agenda, skrojena da BiH uvede u EU, jedna je od takvih priča. Naši političari se kobajagi ubiše da nas uvedu u Evropu, a u stvari i rukama i nogama čupaju samo da tamo nikad ne uđemo. Ni Evropljani se nisu nešto polomili da nas prime. I oni, kao, sve čine da im dođemo, ali, eto, našima se kao nešto ne da.
Kada vam životima upravljaju ovakve spodobe, onda vam i sam život postane obmana i prevara. Onda pretvaranje postane način života, zamijene se java i san, pa sanjamo javu, a živimo san.
I onda je sasvim prirodno da stalno glasamo za političare - lopove, sliježemo ramenima kad se kupuju limuzine s kožnim sicevima dok narod nema šta da jede, da su šverceri i profiteri nacionalni spasioci, uzor za omladinu polugole rijaliti zvijezde, a san svakog klinca da postane mafijaš.
A, kad malo bolje razmislim, možda eutanazirani narod i jeste cilj?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.