Istaknuti srpski režiser Radivoje Raša Andrić, nakon kultnih filmskih ostvarenja poput "Kad porastem biću Kengur", "Munje", "Tri palme za dve bitange i ribicu" te popularne serije "Otvorena vrata" i skoro 17 godina od svog posljednjeg filma, vratio se na domaću filmsku scenu.
Ovaj put Andrić je uplovio u drugačije vode, a srpsku kinematografiju je još jednom podigao na viši nivo. Novi film ovog režisera pod nazivom "Leto kada sam naučila da letim" stavlja u fokus djecu, junakinja ovog filma ima samo 12 godina, a film je namijenjen svim generacijama. Poučeni dobrim iskustvom bioskopi najavljuju ovo ostvaranje na svojim platnima od februara, a "Nezavisne" su dobile priliku da rade zanimljiv i opsežan intervju s Andrićem, u kojem smo saznali neke nove informacije, razgovarali o stvaranju kinematografije nekada i danas, formuli za uspjeh filma i o svemu sa čim se susreće jedan režiser u svojoj karijeri i radu.
NN: Nova porodična saga "Leto kad sam naučila da letim" u Vašoj režiji, dolazi u bioskope od februara, a film je u stvari ekranizacija istoimenog bestselera Jasminke Petrović. Šta Vas je privuklo da baš ovo djelo prikažete na velikom platnu i kako je tekla i koliko je trajala cjelokupna realizacija?
ANDRIĆ: Do scenarija se dolazi na različite načine, uglavnom teško zato što nema baš mnogo dobrih scenarija, a scenario je neophodan da bi se snimio dobar film. Kao što rekoh, do scenarija se dolazi na različite načine, a ja sam ovaj praktično dobio na tacni sa zlatnim obrubom. Producenti su me zvali i rekli "Imamo scenario i mislimo da znamo kako ćemo naći novac, da li hoćeš da režiraš?". Pročitao sam scenario, bio prilično potentan, međutim nekako nije bio sasvim moj. Nešto me je žuljalo, nije mi bio blizak pošto je van nekog mog domena. Ja sam od onih režisera koji ne umeju da izrežiraju baš sve, ali ono što je moj domen, to umem, a dovoljno sam mudar da znam koje su mi granice. Ova priča je bilo van tog mog domena, tako da sam se premišljao, ali sam želeo da pomognem, prvenstveno producentima i mladoj spisateljici koja je pisala scenario, Ljubici Luković. Vremenom, kako smo radili na tekstu, sve više i više mi je priča prirastala srcu i hteo ne hteo, ja sam svojim prisustvom priču i likove pomerao ka sebi. U jednom trenutku sam shvatio da bih mogao i da režiram. Rad na scenariju je trajao sigurno dve godine, možda i više, naravno ne svakodnevno, nekad su pauze trajale i po tri-četiri meseca da se slegnu stvari. Potom su počele pripreme za snimanje, to je bio prilično dugotrajan proces, jer je glavna junakinja dvanaestogodišnja devojčica i trebalo ju je naći. Potragu je radila moja koleginica, rediteljka Jelena Gavrilović, koja je išla po školama glume i šire od toga i tražila decu. Onda smo našli dvadesetak devojčica, za koje smo mislili da bi možda mogle da glume. Mila Manojlović, glumica, je radila sa njima, održala im je "kurs glume" i tako se naš izbor postepeno sužavao. Tad se priključio Nikola Todorović, glumac, koji je do kraja filma radio sa decom i bio moj asistent. Vremenom smo sveli izbor na dve devojčice i posle mnogih proba doneli konačnu odluku. Prosto, ceo film je zavisio od te jedne devojčice i ako bismo pogrešili u izboru, ceo film bi pao u vodu. Ne samo što se tiče kvaliteta glume, nego i produkcije, jer skoro svaki čovek bi mogao da odglumi neku ulogu, svako je pomalo glumac, ali bi mu za to bilo potrebno šest meseci, koje mi nismo imali. Imali smo samo 30 dana. Tako smo došli do naše glumice Klare Hrvanović. Predane, brze, hrabre i posvećene. Onda smo malo raširili pipke, počeli da tražimo ostalu decu glumce po Hrvatskoj, u čemu nam je pomogla koleginica Čejen Černić, hrvatska rediteljka. Pripreme za snimanje su trajale više od šest meseci, dok je snimanje na Hvaru trajalo mesec dana.
Zaključak je da me je proces rada na scenariju privukao da radim film. Druga odlučujuća stvar - ja volim more i sve što je u vezi s njim, poznajem ga, tako da sam sa te strane bio siguran u sebe. Vraćao sam slike iz svog iskustva koje sam tu i tamo utkao u film, i treća stvar koja me je hrabrila jeste da je moj otac, Vladimir Andrić, koji je sada nažalost pokojni, bio pisac i pesnik za decu i urednik i reditelj u Dečijoj redakciji Radio-televizije Beograd. Znao sam da iver ne pada daleko od klade, pa sam valjda i ja nešto nasledio od oca i valjda ću se snaći u temi koja ije baš sasvim moja.
NN: Ovo je Vaš prvi film nakon bioskopskog i kultnog filma "Kad porastem biću kengur". I na ovom filmu ste sarađivali sa velikim imenima, pa da li mislite da će i ovaj projekat naići na veliki odjek poput Vaših prethodnih filmova?
ANDRIĆ: Prošlo je, ja mislim, punih sedamnaest godina od "Kad porastem biću Kengur", poslednjeg filma kojeg sam režirao. Ta pauza se uglavnom desila zbog mene samog, ne mogu sad da krivim institucije ili državu što me nisu podržali, sam ja nisam bio dovoljno agilan. S druge strane bavio sam se drugim stvarima, spremao sam dve velike serije, od kojih nijedna na kraju nije uspela, a svakoj od tih serija posvetio sam tri ili četiri godine života. Radio sam kao pomoćnik režije drugim rediteljima, radio sam reklame i kad to sve tako krene, malo po malo, prođe sedamnaest godina. Mislim da je stvarno bilo krajnje vreme da snimim još jedan film, jer vreme neminovno leti. Mogu samo da se nadam da će ovaj film biti uspešan, ne mogu to da znam, kao što nisam znao ni za prethodne, svaki put sam bio iznenađen uspehom tih filmova. Ovim filmom sam stvarno vrlo zadovoljan, ja to retko govorim, ne iz skromnosti nego zato što uvek vidim n greške i propuste i kako je sve moglo da bude bolje. To su uglavnom moje greške, pa se onda nerviram jer ne mogu da svalim krivicu ni na koga, nego samo na sebe, pa me grize kako sam ispao glup i nedovoljno mudar (smijeh). Međutim, u ovom filmu, da li zbog iskustva ili baš zbog velike pauze, nisam napravio mnogo grešaka. Ono, nervira me tri ili četiri mesta u filmu, a inače me nervira 140 mesta. Nadam da će film biti uspešan i gledan jer ima sve preduslove za to.
NN: Da li možemo da smatramo ovaj projekat kao Vaš svečani povratak na filmsku scenu? Šta nas očekuje u ovom ostvarenju?
ANDRIĆ: Ovo je porodični film, nije samo dečiji, iako je u velikoj većini dečiji. Olga Odanović, druga glavna glumica u ovom filmu pored Klare Hrvanović, je u jednom trenutku rekla da je ovo „dečiji film za odrasle“. Rekao bih da je to vrlo precizna definicija zato što postoje dve linije radnje, jedna se tiče dece, a druga odraslih, tako da će i roditeljima koji vode decu u bioskop biti zanimljivo da gledaju. Deci ne smetaju ovi delovi filma za odrasle, a odrasli uživaju u delovima filma koji su za decu. Znam sve to pouzdano, jer smo radili nekoliko kontrolnih projekcija i za decu, i za majke, i mešovito. Znam da film sasvim dobro deluje i na jedne i na druge, smejaće se, zabavljaće se, ali biće i delova kada se grlo stegne, a i neka suza će da kane, zasigurno.
NN: Svoj režiserski potpis ste stavili i na, zasigurno mnogima, omiljene filmove u našoj domaćoj kinematografiji, poput filmova "Munje" i "Tri palme za dve bitange i ribicu". Vaš stil je autentičan i prepoznatljiv, ali šta je ono što Vi želite da predstavite publici, koja nit povezuje Vaša djela i čemu težite kada ih stvarate?
ANDRIĆ: Nisam siguran da postoji nit koja spaja moje filmove, svoj stil sam izgradio, ali ne vidim da je to neki jak i čvrst stil kog se moram držati do kraja života. Što ne bih menjao malo stilove? Meni je uvek glavni cilj da zabavim publiku. Kao dete sam voleo, a i sada volim da gledam zabavne filmove. Ne mogu da kažem da su samo oni dobri, ali ja ih volim i u bioskop idem da se zabavim. A ako hoću nešto dublje od toga, onda čitam knjige. Cilj i od ovog filma je isti - da publika izađe iz bioskopa zadovoljna i nasmešena, sa ili bez knedle u grlu. Cilj je uvek katarza, da se gledalac „ispuni“, da može da se nosi sa sledećim danom, i sledećim, i možda još sledećim, koliko ga bude držala ta „duša“ koja je izašla iz filma i prešla kod publike. Ako usput uspem da kažem nešto pametno, super, to sam do sada uspevao u filmovima, a mislim da sam uspeo i u ovom baš zbog ta dva nivoa koja film ima. Jedan nivo je zabavan, a drugi je napet, tužan i nosi određenu poruku. Koja je to poruka, glupo je da otkrivam. Ako publika sama shvati poruku, znači da sam uspeo.
NN: Osim filmova, imali ste priliku i da učestvujete u stvaranju generacijski popularne serije "Otvorena vrata". Ova serija predstavlja svojevrsnu kritiku posrnule srpske kulture i političke scene sredinom devedesetih godina, ipak, kako biste je Vi opisali i kako ste je doživjeli tada u vrijeme stvaranja?
ANDRIĆ: "Otvorena vrata" su snimana u najtežem trenutku dela ove naše istorije u kojoj sam i ja učestvovao. Rat, sankcije, nije bilo dovoljno novca ni hrane, tako da ceo taj period mi nije ostao u nekom posebno dragom sećanju. Ali "Otvorena vrata" su bila, pravo da vam kažem, neko moje bekstvo iz prilično crne realnosti. To je rađeno u studiju na Košutnjaku, uđeš u studio i onda si u potpuno nekom drugom, šašavom svetu. Vrlo mi je bilo lepo raditi na toj seriji, ja sam tada bio pomoćnik režije, nekoliko reditelja se tu smenjivalo, a najlepše mi je bilo što sam bio okružen stvarno dobrim glumcima, voleli smo se, tako da smo baš nekako lepo radili. Nije to bilo samo moje mesto se za beg od surove realnosti, nego svima njima. Zajedno smo se držali i grlili i mislim da je delom i zbog toga serija bila uspešna. Naravno, najvećim delom je uspela jer su scenariji bili dobro napisani i što je podela bila bogovska. Mnogo godina kasnije su me zvali, ista producentska kuća, da se radi nastavak te serije, kao dvadeset godina posle, tad sam bio reditelj. Prvih četiri ili pet epizoda, a onda su drugi reditelji preuzeli. Bilo je lepo sresti sve te glumce na starom mestu i u starim ulogama.
NN: Sva Vaša ostvarenja imaju status popularnijih filmova u našoj kinematografiji. Kakvo je Vaše mišljenje, šta je ono što ih održava na toj poziciji? Koja je "formula" uspjeha?
ANDRIĆ: Naravno, nemam pojma šta održava filmove koje sam radio na nekoj "popularnoj" i "dobroj" poziciji. Nemam formulu uspeha, nemam ni čarobni štapić, glavna stvar je dugotrajan, dosadan, naporan i ponavljajući rad. Mora da se radi, to je suština uspeha. Talenat je jedan mali deo stvari i on daje neku finu oblandu, šećer koji se pospe po kolaču, ali sam kolač je rad, znači čitanje scenarija trista puta, iz svih uglova, iz ugla svake pa i najsporednije uloge, iz ugla scenografije, ritma, smene dana i noći, kostimografije… Sedenje i razmišljanje, razgovaranje sa ljudima, dosađivanje ljudima da ti pomognu, probe sa glumcima... Znači rad, rad i rad i onda postoji šansa da ti film uspe. Ako nema tog rada, teško da će film uspeti, moraš da budeš nenormalno talentovan ili nenormalno srećan da bez rada uspeš da snimiš dobru stvar. Druga stvar koja pomaže uspehu je to da se jako trudim poslednjih 35 godina da budem iskren. Pre toga sam puno muljao, lagao i varao, a onda sam odlučio da treba biti iskren u svemu, pa i u filmovima. Ja ne kalkulišem, ne razmišljam šta će da prođe dobro, a šta ne. Radim ono što mislim i potpuno sam iskren prema sebi. Trudim se da ne udaram niske udarce na emocije gledalaca, izbegavam taj nizak način, izbegavam patetiku, pokušavam da sprovodim stvari odmereno, „na finjaka“ i onda mi ostaje da se nadam da će to biti prihvaćeno.
NN: S obzirom na Vašu dugogodišnju režisersku uspješnu karijeru, možete li da kažete šta je najteže i najzanimljivije u tom poslu? Takođe, možete li da nam uporedite zahtjevnost stvaranja nekada i sad?
ANDRIĆ: Ima mnogo teških stvari koje moraš da preguraš da bi snimio neki film, verovatno je najteži rad na scenariju. Računajte da svaki scenario pre nego što dođe u fazu pravljenja budžeta, mora da prođe od dvanaest do šesnaest verzija, a tokom priprema kad već nadješ glumce i lokacije na kojima ćeš snimati - još jedno pet-šest. Znači stalno se vraćaš na jednu istu stvar, ali moraš potpuno svež da joj se vratiš. To je kao da čitaš pripovetku dvadeset puta, ali moraš da se dovedeš u takvo stanje uma kao da je čitaš prvi put. Isto važi i za montažu, kada se sve već snimi, izmontira se prva ruka koja je obično dosadna, spora i dugačka, i onda od te prve ruke treba napraviti zanimljiv film. Tada nastupaju verzije montaže, prva, druga, treća, peta, sedma – a svaku moraš da gledaš svež i nevin kao ruža, kao da ti je prvi put. To je ono što je teško, skoro sve ostalo je zabavno. Osim nedostaka novca, a novca uvek nedostaje.
Ne radiš sam, u svim fazama si okružen ljudima. To je jako lepo - ne biti sam. Najlepši trenutak u radu na filmu je kada se postavlja muzika, to se radi pred sam kraj postprodukcije, to je moj najdraži deo. Ne samo zato što je to znak da se rad na filmu približava kraju, nego zato što tada sve ono što si zamišljao, konačno vidiš zajedno na jednom mestu. Montiraš sliku odvojeno, slušaš muziku sa kompozitorom odvojeno, praviš vizuelne efekte odvojeno, a u tom momentu je sve spojeno.
Ogromna je razlika između rada na filmu nekad i sad. Tri stvari su presudne: kompjuter, internet i mobilni telefon. Kada sam počinjao da se bavim filmom morao sam svake večeri da obilazim trafike u bloku 45, gde sam stanovao, i da skupljam dvodinarke i petodinarke jer su telefonske govornice radile na kovanice. Mobilni telefoni, koliko god to zvučalo čudno mlađim čitaocima, nisu postojali i onda kao dođemo na snimanje moj prvi zadatak kao asistentua režije, jeste da nađem telefonsku govornicu i da tu dežuram, pa mi kažu "E, javi tom i tom glumcu da će auto da dođe tad i tad po njega". I tako bezbroj puta tokom dana trčkaraš izmedju mesta snimanja i govornice. Tada su postojali toki-vokiji koji su radili samo na mestu gde snimamo, pa se desila revolucija – pojavile su se savremenije radio-stanice koje su bile u kancelariji filmske ekipe, pa ja kao asistent mogu toki-vokijem da se čujem sa sekretaricom u kancelariji, koja onda može da zove fiksnim telefonom. Kakvo olakšanje – nisam više morao da skupljam i nosim u džepovima kilograme kovanica.
Scenariji su se kucali na pisaćoj mašini, na papiru, pa pogrešiš, pa moraš sve ponovo, pa seckaš makazama neke delove scena, pa lepiš, pa se to završi, a fotokopirnice još uvek ne postoje ili su preskupe, pa sekretarice to prekucavaju na parafinski papir koji se posle provlači kroz mašinu koja se zove "šapirograf" koja pravi kopije, znači pakao. Kompjuter je sve to promenio. I naravno internet koji je nenormalno olakšao stvari. Na primer postoji neki lik u scenariju koji je bolestan ili ima neku ranu i sad ti moraš da otkriješ kako se manifestuje ta bolest, pa tražiš lekara, pa te prosleđuju kod drugog, pa kod trećeg, pa napokon nađeš onog pravog koji ti objasni, pa odeš u biblioteku, pa tražiš više o tome, kopaš po fotografijama u medicinskim enciklopedijama… To je proces koji je trajao po dve nedelje da bi samo saznao kako izgleda rana od neke bolesti, a danas jednim klikom saznaš sve.
Zaključak: razlika je ogromna.
NN: Kakvi su Vaši planovi u budućnosti? Da li planirate neke nove projekte u skorijoj budućnosti?
ANDRIĆ: Mislim da nijedan čovek ne može da živi bez planova za budućnost, uvek nešto planiraš, da li neki put, izlet, viđanje s drugarima i to te drži u životu. To isto važi i za posao. Moraš da imaš neki plan i to ne samo jedan, uvek mora da postoji i plan Be i plan Ce. Ja trenutno imam nekoliko opcija pred sobom, što ne znači da će ijedna od njih uspeti. Ne bih nešto mnogo da govorim o tome zato što se plašim da ne ureknem stvari. A i moraš zbog sopsrtvenog duševnog zdravlja da se čuvaš, da se ne „ložiš“ previše, jer kad se suviše nadaš nečemu, pa to propadne - izgoriš, propadneš u mračan bunar. Ja se trudim da nekako održavam balans, dovoljno se ložim na nešto što je ispred mene, ali uvek imam zadršku. Pa ako se i nešto loše desi i taj projekat propadne, ja neću da padnem u crnilo. Trenutno je najbliži mogući nastavak filma "Munje", al neću više da govorim da ne bih urekao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.