Nema ko nije primetio čudesan kosmički zakon da ono čega se plašimo najbrže i privlačimo. Ma šta da je u pitanju zebnja, strah privlače upravo ono od čega se tresemo i dubinski plašimo. To je lako reći, ali kako se očistiti od toga. Šta je sa sindromom nemoj da misliš na plavog slona, i ti naravno odmah misliš na plavog slona.
Sve te lepe poruke koje svi znamo u sebi oslobodi se straha, oslobodi se brige, ali kako to raditi konkretno u svakodnevici. Razni ljudi imaju razne zvanične i nezvanične metode da se nose sa strahovima iz svoje podsvesti i svi su legitimni ako prijaju vašem srcu, ali evo šta svako može da uradi, svakodnevno kada je suočen sa rezultatima činjenice da je njegov strah upravo privukao u ovu hologramsku realnost ono čega se najviše plaši.
Pod broj jedan, čarobna reč je prihvatanje.
Celu priču o prihvatanju nažalost ljudi ne razumeju do kraja, pa se tako uporno proglašava dan borbe protiv ovog, onog, a kosmički zakon broj dva kaže da ono portiv čega se boriš tako se hrani i ti mu daješ snagu. Nije čudo da je genijalni Mendevil kada ikada pisao o tome da ako hoćeš da skineš sa vrata neprijatelja koji ti non-stop radi o glavi, a ti počni da ga hvališ na sve strane i to će doći do njega i po Mendevilovom zakonu to će otupiti njegovu oštricu, jer ako ga ti hvališ i shvataš njegove dobre osobine, to automatski znači da ni ti nisi tako loš. Smešno ali tačno. Kroz brojne ezoterijske knjige objašnjeno pa čak i kroz ono najeksplicitnije ko tebe kamenom, ti njega hlebom, koje je zamenilo dotadašnje oko za oko, zub za zub. Zašto?
Pa zato što nema toliko očiju i zuba koliko je novih i novih sukoba i osvete ukoliko čovek ne nauči da otpusti. Odgovoriti hlebom na kamen ne znači da vi postajete žrtva koje kolektivno nesvesno siluje, naprotiv to samo znači da kroz hleb koji se u mnogim religijama i terapijama zove blagoslov zapravo poručite bacaču kamena da ne učestvujete u toj igri, da je to njegov problem, a ne vaš, i da ne prihvatate kamen. Otpustiti znači ne baviti se tim više.
Prihvatanje onog što vas je zadesilo zbog vašeg straha znači pre svega osvestiti svoj strah i njega prihvatiti jer što ga više odbijamo i potiskujemo on je sve veći. Prihvatiti znači suočiti se sa tim koliko malo znamo i možemo i tek tad dobijamo istinsku božansku moć. Prihvatiti ne znači uživeti se u ulogu žrtve, naprotiv, prihvatiti znači razumeti srcem da je to tako kako je. Da nije na nama ni da menjamo ni prosućujemo. Često u kafani i kad ne želim da prisluškujem dolaze talasi razgovora onih ljudi koji permanentno osuđuju, te ovaj je preterao, te ne bi on tako, te ovo je previše, te baš je zabrazdila, te ovo mi je odvratno, te ovo mi je neprihvatljivo. Iza svega toga krije se meritorni um koji permanentno prosuđuje, e sad ovi destruktivni, oni su uvek ubeđeni da su u pravu i non-stop seku rečima, autodestruktivni po milion puta preispituju sebe šta smo skrivili, gde pogrešili… I to je prava mučionica misli. Ovi prvi ne mogu da prihvate druge, a mi drugi sebe i stalno se analiziramo i samokritikujemo pretvarajući to u neki misaoni jezuitizam iza se krije opasna želja da nas svi vole. A to su svi oni teški programi koji su nam ubačeni u glavu do pete godine da svaku priču o sopstvenom identitetu moramo proveriti u odobravanju drugih inače ćemo biti linčovani.
Jedna od najvećih eksperata za havajsku tehniku hoponopono Mejbl Kaz kaže da ne moramo čak ponavljati ni one čarobne četiri rečenice da bismo očistili destruktivne programe iz svog podsvesnog, žao mi je, oprosti mi, volim te, hvala. Da je sasvim dovoljno da ponavljamo Hvala ma u kako užasnoj situaciji se našli jer Hvala služi kao brisač onog skrivenog u našem nesvesnom. Svih destruktivnih programa, procena, nasleđenog i implementiranog. Hvala je čarobna reč, kažu, jer je i ono poziv u pomoć jer mi ne razumemo zašto nam se dešava ovaj manji ili veći užas koji nas je zadesio, ali izgovarajući hvala ne samo da brišemo uzrok, nego pozivamo u pomoć višu, nama nedokučivu energiju, ljubav, milost da to isceli. I zato izgovarajmo hvala i kad nas psuju, i kradu, i kad smo otpušteni, i bolesni, i kad smo povređeni i ostavljeni i kad mislimo da nema izlaza…
Hvala je čarobni štapić koji će izbrisati ono u našoj podsvesti do čega mi ne možemo ni pristupiti. Što veća povređenost, što veća tuga i bol, to više HVALA .Od kukanja niko od nas vajde nije imao, a hvala je najbrži način da se prebacite na višu frekvenciju jer biti zahvalan je najveći dar srca. Biti zahvalan i kad ništa ne razumeš, a iskreno mi ljudi malo toga razumemo, to je uostalom i pokazala velika studija dva vodeća američka epistemiologa. Što više verujemo da razumemo, to smo agresivniji. A nije li to sva priča o drvetu saznanja iluzija da razumemo razlike dualnog sveta i da se onda agresivno opredeljujemo. A čovek koji shvata da ne shvata, on izgovara HVALA i sakrije se u svoje srce dok se čarolija ne desi. Dok se ne pokaže da je strah, neprijatelj, izvor bola bio skriven duboko u njegovoj podsvesti. Ali hajde ti to sad objasni onom što te upravo opsovao, ne treba, samo reci hvala i nazad u svoje srce.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.