Moju braću Zdravka i Ivu ubio je Goran Marković, zvani Markan, u Kotor Varošu 6. jula 1992. godine, tvrdi u ispovijesti za "Nezavisne" Viktor Grgić, predratni ugledni građanin Kotor Varoša, danas izbjeglica u Rijeci.
Grgić je preživio strijeljanje i stravične torture od strane takozvanih Srpskih odbrambenih snaga (SOS), koje su bile podređene Stojanu Župljaninu, ratnom načelniku Centra javne bezbjednosti Banjaluka, koji u pritvoru Haškog tribunala čeka presudu po optužnici za ratne zločine.
Naš sagovornik identičan iskaz dao je i istražiteljima Haškog tribunala prije pet-šest godina.
KAKO JE POČELO: U trećem-četvrtom mjesecu 1992. zapalili su mi jedno auto pred kućom, bacili su Molotovljev koktel kao upozorenje. Onda je rođaku na naš Uskrs bačena bomba pred kola. Tada smo napravili stražu. Morao je biti neko u lokalu, zapaliće mi objekat, dignuće ga u zrak, dok spavam. Tada si oružje mogao kupiti od srpskih rezervista koji su pušku prodavali za 500 maraka. Meni je jedan Pantelija doveo nekog Nenada i kupio sam automatsku pušku. Međutim, nije prošlo ni dva dana na vratima se pojavi pet ljudi u civilu. Stigli su u vojnim i civilnim vozilima. Oni kažu: "Ti si uzeo toga dana automatsku pušku i dva okvira". "Nisam", odgovorih kao iz topa. Kažu: "Pođi s nama". Iz civilnog auta izlazi taj što mi je prodao pušku. Kažu: "Jesi li njemu prodao pušku". Veli: "Jesam". Dovoljno je bilo da potvrdi. Mislim da mi je to bilo namješteno.
Rekao sam da puške nemam, da sam je odnio na selo. Onda su mi rekli da će doći sutra ujutro i da to bude spremno. U biti tako je i bilo. Sutradan su oko osam došla dvojica iz Banjaluke i ja sam im u stanici milicije predao oružje. Dali su mi potvrdu.
GORE SE SPREMA ZLO: Bio sam profesionalni ugostitelj. U Kotor Varošu sam držao lokal, piceriju i bilijar salu. Nisam ni sanjao da mogu doživjeti sudbinu koja je zadesila mene i moju porodicu. Imao sam neke prijatelje, koji su bili bliski moćnim ljudima. Ženin brat, moj šurjak, živio je u Banjaluci, i bio je dobar sa Pantelijom Damjanovićem, radio je sa Branom Jankovićem. S obzirom na to da sam preko njega bio u kontaktu s njima, mislio sam da ću tu naći zaštitu. Neki iz te ekipe su me čak opominjali "da budem pametan, da u Kotor Varošu ništa ne radim, jer će tu biti sranja". Ali, eto, govorili su mi da ću ja biti blagovremeno obaviješten i da ću malo biti pomognut".
Međutim, vidjelo se da to vodi zlu, pa sam planirao da se maknem odavde. Kako sam Hrvat i bio sam imućan, znao sam da ću biti meta onih koji pljačkaju... Počele su se osnivati neke Srpske odbrambene snage, nekakve "crvene beretke", koje su pokupile razne kriminalce. Razmišljao sam kako ću se skloniti iz Banjaluke i Kotor Varoša na jedno vrijeme dok ne prođe zlo. Ženu i dijete sam poslao u Beograd, iz Beograda u Mađarsku i onda su otišli u Rijeku. Nisam smio reći da su u Hrvatskoj, nego da su u Holandiji, kod sestre. Ja sam trebao izaći sa šurjakom, takav je dogovor bio. Trebao sam povesti brata Zdravka, on je imao ženu Srpkinju i dvoje djece, koji su već otišli. U Kotor Varošu smo ostali nas trojica braće i naši roditelji. Brat Zdravko je četiri godine mlađi od mene, Ivo deset godina. Kada je Pantelija došao sa mojim šurjakom, kada su oni krenuli po mene, više nije bilo letova iz Banjaluke. Ni do Banjaluke više nismo mogli doći. Tada me nazvao prijatelj iz Banjaluke, Željo Blagojević, plače preko telefona i kaže: "Dođi ako ikako možeš do Banjaluke, ostalo je moja briga. Samo da se izvučeš odozgo, gore se sprema zlo".
HAPŠENJE I TORTURA: To je bilo 8. ili 9. juna. Razmišljao sam da se spremim i da krenem. Ne možeš ni ući, ni izaći. Već smo navikli na toj straži, oko kuće u Kotor Varošu. Dođe mi bratić koji je studirao u Banjaluci i kaže: "Svaki dan smo očekivali kada će zauzeti Kotor Varoš". Veli da postavljaju bombe po mostovima, to su neke mjere predostrožnosti. I ja sada čekam. Kuda sada? Nemam pojma. Onda su upali kod mene u kuću, na vrata. Neki Šubara, "crvena beretka", iz Karanovca. U kući sam imao pištolj, za koji sam imao legalno odobrenje. Taj Šubara, onako mali, opasan tip kaže: "Momak, predaj sve što imaš u kući. Nađem li metak, ubiću te za taj metak". Ja sam što sam imao dao. Oni su to pokupili i odnijeli. Nije prošlo od toga možda ni pet minuta dojuri drugi džip i dođe Slobodan Dubočanin, i kaže: "Hajde, kupi se, idemo". Dolje je čekao džip, mene i braću, i svi smo onako blijedo stajali i čekali. Oni su nas odveli u stanicu milicije u Kotor Varošu i zatvorili u jednu malu prostoriju. Dosta ljudi je bilo unutra, između ostalih i Anto Pranjić, policajac. On je bio milicioner, a njegov bratić je bio načelnik. Sjećam se, bio je i jedan musliman iz Kotor Varoša, zaboravio sam ta imena.
U HODNIKU NA TRI PRSTA: Odveli su me u kancelariju na ispitivanje. Tu je Zdravko Samardžija iz banjalučkog MUP-a bio glavni. I naravno, Ljuban Ećim i ta ekipa. Ne znam ko je kome pripadao, čini mi se da su neki imali maskirna odijela, ono plavo svjetlije, ne vojna nego policijska maskirna. Onda mi je Samardžija stavio komad papira na sto. Kaže: "Piši!". "Šta da pišem", pitam. "Piši šta znaš." I ode. Kada su mene priveli tamo, ja prepoznam Branu Kesića, vidio sam ga na svadbi njegovog brata u Ključu. Napišem da ne znam ništa. Dođe ponovo Samardžija, uze onaj papir i odnese, izađoše svi. Onda uđe njih pet. Među njima sam poznavao Sašu Tešića zvanog Sila. Čim su ušli, počeli su me tući. Mlatili me krvnički. Kada su izašli vani, ja se dignem s poda i sjednem. I vrati se Zdravko, gleda u mene i kaže: "Je l' te ko dir'o", rekoh: "Nije". "Je l' ti mene ne razumiješ, je l' te ko dir'o", sada ja ne znam šta smijem reći, kažem: "Jeste li ih vi poslali". Kaže on: "Tako je ko neće da sarađuje, hajde sada piši". Napišem ja kako nisam nikada ništa loše radio, pa prijatelj ovaj, pa prijatelj onaj, nabrajam i Pantu Damjanovića, i Branu Jankovića, i Branu Kesića. I on dođe i uze ono što sam napisao i odnese. Kada dolazi poslije toga Brane Kesić i kaže mi: "Pička ti materina ustaška, što ti mene spominješ". Rekoh: "Brane, znam te". "Ne znam ja tebe, ustašku ti majku". I otišli su. Izveli su nas u hodnik i stajali smo na tri prsta, braća i ja.
Ilija Draguljić i Miladin Teinović
Još dok smo bili u hodniku policijske stanice, dok su nas tukli svim i svačim, tu je bio Miladin Teinović zvani Gavro, koji je bio zamjenik komandira milicije u Kotor Varošu. Krv je bila po cijeloj prostoriji. Poslije toga su nas prebacili u jednu od kancelarija u kojoj je sjedio Ilija Draguljić, milicioner, Hrvat, takođe zatvorenik. Ispred njega je bio neki komadić kruha, neka marmeladica.
Moja je sestričina udana za Nenada Tešića, kojeg u Kotor Varošu znaju po nadimku Papo. Njihova kuća je odmah uz stanicu milicije. Ona nam je slala sendviče da jedemo. Ilija sjedi, obukao kombinezon i odozgo neku policijsku bluzu i ja dao braći po sendvič. Ostao još jedan sendvič koji sam davao njemu. On zaplaka i kaže: "Joj, Viktore, ne mogu, silovali su mi ženu". Rekoh: "Pusti to, nemoj na to misliti". Mi smo ležali na podu, nismo razgovarali, proveli smo tu dvije-tri noći. On je u jednom momentu čuo tog Miladina, tog Gavru, svog predratnog kolegu, poznao mu glas i zvao ga: "Miladine, Miladine". Ovaj se pojavio na vratima. Rekao je: "P... m...". Više se nije pojavljivao.
(Sutra: Krvavi tragovi Ljubana Ećima)