Recenzija: Hi­tna po­moć

Re­ži­ser po­znat is­klju­či­vo po dobrim do­ku­men­tar­nim fil­mo­vi­ma kao što su "Cas­tin­g" i "Pi­le­ći izbo­ri", prvi put je sni­mio igra­ni film u ko­ji je pre­nio svo­je is­kus­tvo iz do­ku­men­ta­ra­ca, što je vi­dlji­vo po mnogim mon­ti­ra­nim ar­hiv­skim i is­to­rij­skim se­kven­cama.

"Hi­tna po­moć" je sa­vre­me­na is­to­rij­ska pri­ča o je­dnom na­ro­du, is­pri­ča­na kroz pre­sjek ne­ko­li­ko ra­zli­či­tih ka­ra­kte­ra sa sre­di­štem u hi­tnoj po­mo­ći, ko­ja će vam ri­jet­ko izma­mi­ti os­mijeh na li­ce, a mno­go češ­će gor­či­nu.

Film po­či­nje snimci­ma hi­tne po­mo­ći iz sre­di­ne šez­de­se­tih go­di­na, da bi na­kon to­ga ra­dnja po­če­la da se de­ša­va 2001. smje­nom Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, a nas­ta­vlja se ubis­tvom Đin­đi­ća i bom­bar­do­va­njem Srbije i pe­ri­odom na­kon to­ga. U sre­di­štu pri­če su am­bu­lan­tna ko­la sa do­ktor­kom (Ve­sna Tri­va­lić) i nje­nim vo­za­čem (Ne­na­d Jez­di­ć), ko­ji ima­ju ri­jet­ku pri­li­ku da igra­ju u ne­kom fil­mu ko­ji ni­je ko­me­di­ja. Ta­ko­đe, tu je i di­spe­čer­ska slu­žba hi­tne po­mo­ći, pre­dvo­đe­na Ni­ko­lom Pe­ja­ko­vi­ćem, dok se u po­za­di­ni iz­mje­nju­ju su­dbi­ne voj­ni­ka JNA, nje­go­ve kćer­ke, vo­di­te­ljke RTS-a i unu­ka, za vri­je­me Mi­lo­še­vi­će­ve vla­da­vi­ne. Oca i kćer­ku igra­ju Ta­na­si­je Uzu­ović i Na­ta­ša Nin­ko­vić, ko­ja je ubje­dlji­vo do­ča­ra­la lik nar­ci­soi­dne i mar­gi­na­li­zo­va­ne ja­vne li­čnos­ti. U fil­mu su još pri­če o dva bra­ta, iz­bje­gli­ce iz Kra­ji­ne, i pa­ra­ple­gi­čne mla­de dje­voj­ke, ko­ju igra So­nja Ko­la­ča­rić, ni­je­me u prvom di­je­lu fil­ma, ali na kra­ju oso­be ko­ja mije­nja na po­zi­ti­vno po­gled u bu­du­ćnost.

S ogor­če­nim i tjes­ko­bnim po­gle­dom na de­ša­va­nja u Srbi­ji, s ma­lom pri­mje­som hu­mo­ra, re­ži­ser se­ci­ra sta­nje druš­tva ko­je još ni­je izli­je­če­no, a u tom pris­tu­pu iz­mje­nju­je do­ku­men­ta­ci­ju i fi­kci­ju, di­gi­tal­ni i kla­si­čni for­mat. Re­ži­ser je uspio da sni­mi ubje­dlji­vu i po­tre­snu pri­ču ko­ja pod­sje­ća na zla­tna vre­me­na ki­ne­ma­to­gra­fi­je is­to­čnih ko­mši­ja. Na kra­ju je ipak os­ta­la ne­zao­kru­že­na cje­li­na i žal što se ne­kim li­ko­vi­ma ni­je po­sve­ti­lo vi­še paž­nje i što su brzo na­kon po­jav­lji­va­nja i nes­ta­li. S ob­zi­rom na to da film tra­je ma­nje od 90 mi­nu­ta, to se mo­glo ura­di­ti, iako je mo­žda re­ži­se­ro­va ide­ja bi­la da os­ta­vi gle­da­oca u dilemi.