Nedavno sam imala priliku prisustvovati jednom ročištu gdje je u sudnici bilo više desetina ljudi.
To jutro napisala sam sebi podsjetnik da obučem košulju i obujem zatvorene cipele jer me u sandalama sigurno neće pustiti u sud, ali sam se ubrzo pokajala. Dok su mi se noge znojile u cipelama (u koje niko nije pogledao), druge dame su uredno ulazile u sadalama, suknjama iznad koljena pa čak i majicama bez rukava, ali to nikome nije smetalo, osim meni.
Možda baš zato što sam pažljivo birala kako da se koliko-toliko pristojno obučem, a pritom sam se kuvala tih nekoliko sati.
Iako nikad ranije nisam, odjednom sam počela više da obraćam pažnju na oblačenje u institucijama i ostala sam prilično zatečena.
Osim stranaka koje u javne ustanove ulaze, kako jedna sagovornica reče, sa torbama dužim od šortseva, ni službenice i službenici nisu bili mnogo pristojniji.
Tih dana viđali smo ih (a i slikali) u majicama bez rukava, u sandalama, ali i u uskim prozirnim suknjama ispod kojih se jasno ocrtava čipkasti veš.
Nikoga ne ugledasmo da je vraćen, pa me živo zanima kakav li je tek stajling imalo nekoliko onih koji su zapali za oko portirima pa su vraćeni.
Prilikom odabira fotografija za novine, najveću pažnju skrenuo je folder onih sa fakulteta. Studentkinje su opušteno polugole stajale ispred svojih fakulteta, iako svi imaju propisan kodeks oblačenja.
Sve mi se čini da na ovim vrućima zapravo niko i ne gleda kako je ko obučen, jer iako uglavnom svi tvrde da imaju propisana pravila oblačenja, nismo primijetili da je bilo ko vraćen, osim nas novinara.
Nas uredno vrate ukoliko nam vire prstići, ukoliko smo ležernije obučeni, pa poučeni iskustvom kolega, skoro svaka novinarka ispod radnog stola ima baletanke ili cipele. Tanjušni džemperak visi preko gotovo svake stolice za slučaj da na posao dođemo u sandalama ili majici koja "ne prolazi" pored oštrog oka portira u institucijama koji očigledno samo nas uoči.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.