Jet set

Božirad Boki Milošević: Ne mislim da idem u penziju

Božirad  Boki Milošević: Ne mislim da idem u penziju
Božirad Boki Milošević: Ne mislim da idem u penziju
Snežana Tasić

Božirad Boki Milošević, virtuoz na klarinetu, već je 57 godina prisutan na muzičkoj sceni. Zemljinu kuglu je obišao pet puta i gotovo da nema dvorane gdje nije nastupao, svirao je pod dirigentskom palicom najvećih svjetskih dirigenata, dobitnik brojnih nagrada, od kojih su neke bile i za doprinos u njegovanju izvorne muzike.

Bez obzira na godine, Boki sa klarinetom čini sve što je radio i u najboljim godinama. Izvlači iz ovog parčeta drveta, kako sam kaže, najfinije tonove, prosto kao da su postali jedna nerazdvojna cjelina. Iako ne voli da govori o svojim počecima, jer je kaže sve već davno rečeno, ovog puta rado se osvrnuo i na te godine. Inače, nedavno je boravio u Prijedoru, gdje je bio solista na književnim susretima.

NN: Vaši počeci su negdje na jugu Srbije, da li se tih trenutaka rado sjećate i da li su Vam se mladalački snovi i želje ostvarili?

MILOŠEVIĆ: Stara je priča da pored zdravlja, bez koga se ne može ništa, u životu je potrebna i sreća. Ja sam imao tu sreću da je pokojni i veliki muzičar, inače umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimir Pavlović Carevac u meni prepoznao novi mladi kadar u to vrijeme, kad sam počinjao. Slušao me je 1950. godine u Prokuplju posle jednog koncerta, kad sam bio sedmi razred tadašnje gimnazije i rekao mi da ako nameravam da dođem u Beograd na audiciju za studije muzike, da sam je u stvari te večeri položio i da sam primljen u Radio Beograd. Tako sam u stvari, na samom startu došao do nekog cilja, ali sam već tada shvatio koliko treba truda i ozbiljnog rada da se uloži da bi se prvo naučio zanat. Mnogi danas žele da postanu umetnici, a nisu ispekli zanat. To je kao da se kuća gradi bez temelja. Smatram da sam čovek koji je uspeo u životu, ali ništa ne bi bilo da nisam radio i radio.

NN: Da li je talenat presudan u poslu kojim se Vi bavite?

MILOŠEVIĆ: Talenat je veoma važan segment kod muzičara, ali bez ozbiljnog rada nema ništa. Ja znam mnogo talenata koji su propali samo zato što nisu ništa radili. Znam mnoge koji su svirali i studirali klavir, a postali su samo klavirštimeri.

NN: Puno ste putovali, da li postoji neki nastup koji možete izdvojiti i kojeg se najduže sjećate?

MILOŠEVIĆ: Postoji jedan nastup iz 1968. godine na Dubrovačkim letnjim igrama, kada je čuveni dirigent Zubin Mehta, recimo te jedne subote, dirigovao Verdijev `Rekvijem`, a sutradan je jedan od vrhunskih svetskih dirigenata Genadij Roždestvenski trebalo da izvodi `VI simfoniju` od Čajkovskog. Došao je na probu u 11 sati, međutim tog dana, te 1968. godine, ruski tenkovi su ušli u Prag, što je bilo šokantno. On je stao ispred orkestra, podigao ruke, niz lice su mu grunule suze i rekao je: `U ime ruskog naroda oprostite`, i otišao sa bine, tako da ta proba nije bila održana. Uveče smo mi u orkestru svirali kao tigrovi, prevazišli smo sebe. I kasnije je bilo raznih nastupa i događaja koji se pamte, ali to mi se nešto urezalo u sećanje, da jedan tako veliki dirigent bude običan, jednostavan čovek, koji se stideo postupaka političara tog vremena.

NN: Da li ste poslije `Porodičnog albuma`, gdje su Vam gosti bili i Vaša djeca, koja se takođe bave nuzikom, izdali još neki muzički materijal?

MILOŠEVIĆ: Postoji još jedan album koji se zove `Balkanske impresije` po mojoj knjizi sa istim naslovom. Nastao je od materijala snimljenog sa koncerta na Kolarcu, gdje sam nastupao sa svojim sekstetom. Kako smo svirali tako je i snimljeno u live izdanju i mislim da je to najveća draž, taj živi nastup trajno zabeležen i vrlo sam ponosan kako to na kraju zvuči. To je sinteza američkog džeza i naše narodne muzike i budući da sam imao mnogo kontakata sa džez muzičarima sa Zapada, oni su impresionirani kakav smo zvuk dobili. Standardi su već presvirani mnogo puta, a ovo je ipak jedna balkanska dimenzija, posebno zvuk sa juga Srbije, kojeg nema nigde na svetu.

NN: Imate četvoro djece i većina je krenula Vašim stopama, da li ste ponosan otac?

MILOŠEVIĆ: Svaki otac je ponosan na svoju decu, a kada su ona uz to još i uspešna i nastavljaju neki moj pravac, jer se većina njih bavi muzikom, onda očevoj sreći nema kraja. Ksenija i Tijana su koncertmajstori Beogradske filharmonije, a sin Milan je magistrirao, sada sprema doktorat i profesor je na Konzervatorijumu u Vankuveru i dirigent simfonijskog orkestra i pored Vebera, Mocarta svira i moje kompozicije. Ja sam veoma ponosan na to. Bez obzira na svoj poslovni uspeh, ako čovek nije uspeo sa svojom decom, on nije u životu uradio ništa.

NN: Jedino najstarija kćerka Gordana nije krenula u muzičke vode?

MILOŠEVIĆ: Gordana je u Americi, počela je da svira flautu, međutim, nije joj išao solfeđo, a kako jedno bez drugog ne može, počela je da uči jezike. Ona govori četiri jezika, kao svoj maternji jezik i sada radi u jednoj banci, a ranije je radila u telefonskoj kompaniji. Ovde moram da dodam zašto ja volim broj sedam. Naime, ona je radila u severnoj kuli, jednoj od dve kule bliznakinje u Njujorku koje su srušene 11. septembra. Ona je sedam meseci pre toga otišla sedam blokova dalje od tog mesta, koje je u tom napadu srušeno. Sve su njene kolege stradale i to je nešto što nikad neću zaboraviti, u sudbinu broja sedam.

NN: Imate li nasljednike na muzičkoj sceni?

MILOŠEVIĆ: Ima puno mladih, talentovanih ljudi koji su uglavnom nestrpljivi. Oni bi hteli da odmah budu slavni bez sistematskog rada. Tako da shvatam, da ti mladi ljudi ne vole i ne žele ozbiljno da rade.

NN: Kako se snalazite u savremenom muzičkom trenutku, komercijalnom zvuku koji dominira muzičkom scenom, da ne kažemo na sceni na kojoj preovladava kič i šund?

MILOŠEVIĆ: Ja ne mogu da izigravam Don Kihota i ne mogu protiv te industrije ništa da uradim. Jedino što se u svemu tome drugačije snalazim i moja je funkcija da ako sam već prinuđen da budem blizu njih ja mnogim mladim ljudima pokazujem vokalnu tehniku, pokazujem kako da se ponašaju u celom tom ambijentu. Jer ja jedino smem tim `zvezdicama` kojima niko ne sme ništa da kaže, da kažem to ti ne valja. Oni se čude, a ja im kažem da moraju da mi veruju jer sam dobronameran. Pomažem mladima koliko mogu.

NN: Mnogi ljudi Vaše generacije, kako ste sami rekli, hrane golubove na Kalemegdanu. Imate li još energije da radite ili ćete i Vi put Kalemegdana?

MILOŠEVIĆ: Imam godina koliko imam, služi me zdravlje, ali sviram duvački instrument, a to je jedan od najnapornijih instrumenata. Ja se ponekad šalim, kad me neko pita kako je biti duvač, a ja kažem - duvaj jedno pet minuta u supu mesec dana, pa ćeš videti kako izgleda. Imam energije, a pre svega ljubavi. Mene interesuje muzika, pa ja ili pišem, komponujem ili nastupam sa svojim orkestrom sjajnih, mladih muzičara. To za sada funkcioniše dobro i ja sam zadovoljan. U `Grandu` sam da me ljudi vide, jer u našem poslu je tako. Ako niste na televiziji, onda vas nema. Pre pet dana sam došao iz Beča, uskoro idem u Berlin, Pariz, svi evropski centri zovu me i u funkciji sam, tako da od Kalemegdana i golubova za sada ništa.

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije