Novinar Mihajlo Medenica na svojoj je koži osjetio svu (ne)brigu srpskog zdravstva. Ovo je njegova priča...
''Tog sam jutra, 3. novembra prošle godine, poslednji put video mamu. Živu. Jedva je disala, doktori su nas ubeđivali da je to normalno, da će boca s kiseonikom pomoći, da su svi rezulatati dobri - ali je kopnila, tinjala, tek ponekad otvarala oči, ležeći sama u dvokrevetnoj sobi Onkologije Kliničkog centra u Zemunu'', govori Medenica.
''Znali smo da se bliži kraj, nismo to želeli da priznamo jedni drugima, ali znali smo, nadajući se da grešimo, da se čuda ipak dešavaju, da će po podne, kad otac, brat i ja dođemo u posetu, biti bolje. Barem malo. Da otvori oči toliko da nas pogleda, poslednji put, ali da nas pogleda...'', govori novinar i dodaje:
''Otac je došao koji minut pre tri, pre zvaničnog početka posete. Brat i ja odmah za njim. Mama je ležala mrtva. Mirna i spokojna, nadam se! Samo u to želim da verujem, jer još ne mogu da poverujem u nebrigu zdravstvenog osobolja, koje ko zna koliko dugo nije našlo za shodno da makar proviri u sobu pacijenta u tako teškom stanju?!''
''Ne kažem da bi je spasli! Ne tvrdim da bi išta promenilo, ali mogli su barem da budu tu, kad nama rigidno nisu dozvoljavali, a činili smo sve što oni nisu: hranili je, presvlačili, molili da neko dođe kada joj je zbog loše ubodene braunile pukla vena i otekla, pomodrela šaka... O majčinoj smrti doktori su saznali od nas. Vreme smrti je navedeno kao sat i minut kada su na naš vapaj ušli u sobu i konstatovali smrt, a ne kada je zapravo umrla!'', priča on u nastavku i dodaje:
''Umotali su je u čaršav na kom je ležala i na nosilima izneli iz sobe. Brat i ja smo nemo stajali. U kesu su potrpali njene stvari i gurnuli ocu u ruke. Sve ono što smo danima donosili, sve što je trebalo, a nikada nisu upotrebili. Njihove greške i nemar zemlja pokriva, jasno!
Brat i ja svakodnevno odlazimo na groblje, moleći majku da oprosti što tog dana nismo bili s njom, koliko god bolnička pravila to ne dozvoljavala! Ništa promenilo ne bi, ali ne bi bila sama... Šta bi bilo da kojim slučajem nismo mogli da dođemo? Koliko bi još sati ležala i kad bi nam javili?'', objavio je Alo.
Sad je dobro, doktore
Kako kaže dvadeset dana poslije toga doktor iz takozvane kućne njege, ''isti onaj koji je imao obavezu, a nismo mogli da ga namolimo da svrati dok je ležala kod kuće, nazvao je da pita kako je mama?''
'' Dobro, doktore! Sada je dobro! Umrla je pre 20 dana'', tiho je rekao otac i spustio slušalicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.