Reditelj Miroslav Lekić boravio je prošle sedmice u bioskopu "Palas" na banjalučkoj premijeri svog filma "Ruski konzul" i tom prilikom se, zajedno sa glumcima, nakon premijere poklonio publici.
Film je rađen po romanu Vuka Draškovića, a dramatizaciju teksta i scenario uz samog Lekića pisali su Igor Bojović i Vladimir Tabašević. Vrijeme radnje filma smješteno je u sedamdesete godine prošlog vijeka, a mjesto je Kosmet. Film obrađuje ključne događaje kosovske krize koja će definisati suživot Srba i Albanaca u decenijama koje će uslijediti. U filmu glavne uloge igraju srpski glumci Nebojša Dugalić, Svetozar Cvetković, Paulina Manov, značajne uloge ostvarili su i albanski akteri Mensur Safhiju, Visar Viška i drugi, a naslovnu ulogu ruskog konzula igra Žarko Laušević. Ovo je ujedno i posljednja odigrana uloga Žarka Lauševića na igranom filmu. Stoga je kako o filmu, tako i o Lauševiću, prilikom boravka u Banjaluci, Miroslav Lekić govorio za "Nezavisne".
NN: S obzirom na to da film obrađuje veoma tešku temu kosovskih nemira iz sedamdesetih godina prošlog vijeka, koliko je bilo teško da ne skliznete u politikantsku i ideološku priču, koju bi publika mogla da prepozna kao negativnu?
LEKIĆ: Bilo je veoma komplikovano. Ovo je veoma skliska tema. Svi to znamo. Plašio sam se da film ne ispadne neka vrsta političkog pamfleta, a naravno, to nisam želeo niti pokušavao ni u kom slučaju da napravim. Nisam želeo da napravim bilo kakvu vrstu filma koji će anticipirati sve probleme i tačno označiti i pokazati prstom na krivca. Uvek postoje dve strane medalje. Uvek postoje dve strane vizure. U ovom filmu pokušali smo da se bavimo vizurom i jedne i druge strane. To sam svesno uradio. Rekao sam da ćemo se baviti 1973. godinom i da ćemo zaista rekonstruisati tu godinu i događanja iz te godine, ali i da ćemo pokušati da kroz konkretne likove i konkretne karaktere prikažemo suštinu celokupnog srpsko-albanskog odnosa.
NN: Tim odnosom se ne bavite samo na Kosmetu, nego i u Zabeli. Međutim, likovi su veći zatočenici srpsko-albanske krize na slobodi, nego u zatvoru?
LEKIĆ: Ceo zatvor je posvećen toj priči kada ljudi u jednoj apsurdnoj situaciji izgube svoju slobodu i kada prestanu da budu indoktrinirani, sa jedne i druge strane. Tada počnu međusobno da komuniciraju i prepoznaju se. Dakle, u nekakvom drugom spletu okolnosti bi postali, kao što jesu u zatvoru bili, veoma dobri prijatelji. Međusobno bi komunicirali bez ikakvog problema. Prema tome, ono što jeste bilo komplikovano, bilo je kompikolavo odrediti meru. Odrediti meru, a da istovremeno ne pokušate da budete neko ko će to na jedan veštački način da izjednačava. Koliko su krivi oni, toliko smo krivi mi itd. Međutim, ovde nije pitanje krivice. Ne bavimo se time. Krivica postoji. Ona je evidentna za period o kome pričemo, ali ovde je mnogo veći problem, i to smo i hteli da pokažemo, budućnost i to da ljudi zarad te budućnosti moraju da razgovaraju. Kosovo je, kao što kaže jedan junak, i vaše i naše. Jedini način na koji možemo na njemu ostati jeste da živimo u nekakvoj vrsti normalnog suživota, jeste da počnemo da pričamo, da počnemo da razgovaramo, da počnemo da slušamo jedni druge i da ćemo se tako možda jedino moći razumeti. Sledeća opcija je sahrana, kao što su one dve sahrane koje se vide u filmu. Na kraju krajeva, čak i postoje u razgovoru između doktora Ilije i vođe albanskih zatvorenika reči o tome. Kada oni pričaju o krvnoj osveti, pa kada Ilija kaže, dobro, i šta sad, ovaj drugi odgovara ili će se dogovoriti ili će se međusobno istrebiti. Znači, to su neka rešenja koja preostaju. To su dve opcije na koje smo mi pokušali da sugerišemo.
NN: Dakle, film je novozavjetni, a ne starozavjetni.
LEKIĆ: Upravo to.
NN: Da je film kojim slučajem snimljen po prvobitnoj dramatizaciji romana Vuka Draškovića, koju je prije dvadeset i više godina napisao Igor Bojović, da li bi manje odstupao od romana?
LEKIĆ: Sigurno, ta dramatizacija je mnogo manje odstupala od romana. Čak je i dramatizacija koju smo napravili pre četiri godine više linearno pratila roman i događanja u romanu, pa smo onda shvatili probleme koji postoje, a to je da su likovi koji su nosioci radnje praktično preuzeti iz "Noža", odnosno da je kompletna motivaciona motorika postavljena već u "Nožu" i da bismo mi to morali objašnjavati gledaocu kada gleda "Ruskog konzula". Logična je pretpostavka da gledalac nije ni gledao "Nož", niti čitao knjigu. Onda smo shvatili da bi nam to oduzelo puno vremena i da nema nikakve potrebe za time, jer taj kontinuitet između "Noža" i "Ruskog konzula" je literarno lep, a što se filma tiče, nije mnogo bitan. Stoga smo odlučili da napravimo jedno resetovanje biografije likova.
NN: Resetovanja biografija ne bi bilo da je Žarko Laušević, kao u "Nožu", glumio Iliju Jugovića?
LEKIĆ: Kada smo odlučili da resetujemo biografije, još je trebalo Žarko Laušević da glumi Iliju Jugovića. Mi smo zadržali imena Ilije Jugovića i Ljube Božovića, pošto to ne smeta toku naše priče. Naravno, ruski konzul mora da ostane ruski konzul, jer je Ivan Jastrebov istorijska ličnost, ali i ime Ljube Božovića nije imalo nikakvu vrstu asocijativnosti u odnosu na "Nož". Vremenom smo i Žarko i ja došli do zaključka da je mnogo bolje da igra Ljubu Božovića, nego da igra Iliju Jugovića. To je bila i njegova želja. U svakom slučaju, došlo je do relativno bitnih promena u odnosu na roman, ali čini mi se da je suština romana zadržana. Ono o čemu roman priča je zadržano. Da je film realizovan pre dvadeset godina, možda bismo došli do iste ideje, ali to je sad nemoguće reći.
NN: Govorili ste da nikada niste imali sreće sa premijerama i rezultatima filma prilikom saradnje sa Žarkom Lauševićem, a sarađivali ste mnogo. Poslije premijere "Bolje od bekstva" on je završio u zatvoru, poslije premijere "Noža" počelo je bombardovanje i on je otišao u Ameriku, a premijeru "Ruskog konzula" nije ni dočekao…
LEKIĆ: Jeste, on čak nije ni bio na premijeri filma "Bolje od bekstva" u Herceg Novom. Kada je izašao iz zatvora, radili smo "Nož", ali nedelju dana posle premijere počelo je bombardovanje i nekako je sve bilo obesmišljeno i, evo, sada ovo. Više se i ne sećam dobro šta je bilo sa filmom "Dogodilo se na današnji dan". Premijera je bila 1987. godine. Znam da Žarko nije mogao da dođe na Pulski festival, a da smo film zajedno gledali kasnije u Herceg Novom, gde je otvarao festival. To je bilo vreme kada se film emitovao sa rolni, pa je bila prva, druga, treća, četvrta rolna, pošto su bila dva kino-projektora. Da ne gnjavim sa tehnologijom, uglavnom, zamenili su rolne, tako da se posle dvadesetog minuta filma nastavio četrdeseti minut, što je prilično neprijatno. Ja sam tad doživio strašan šok u prepunoj areni. Onda kada smo bili u Herceg Novom, ja sam Žarku sve to ispričao. On je gledao film sa porodicom i tu se desila ista stvar kao u Puli.
NN: Niste imali sreće sa rezultatima filma sa Žarkom Lauševićem. Sa druge strane, koliko ste imali sreće prilikom snimanja filmova sa ovim glumcem?
LEKIĆ: Prilikom snimanja sam imao mnogo sreće. Mi smo izuzetno dugo bili prijatelji i veoma dobro smo funkcionisali i privatno i poslovno, imali smo zajednički period koji je obeležio i moj i njegov život na jedan specifičan način. U nekom trenutku smo nas dvojica diskretno posumnjali da li ćemo ikada više zajedno raditi, ali se nismo dali. Ubeđivali smo jedan drugog i u najtežim trenucima da će doći vreme kada ćemo raditi. Hvala Bogu, desilo se. Pre "Ruskog konzula", radili smo i tri sezone "Državnog službenika", tako da smo se skupa baš naradili.
NN: U "Ruskom konzulu" je igrao između dvije hemioterapije, ali bez obzira na poteškoće u vezi sa bolešću, toliko je dobro iznio ulogu da slobodno mogu reći, neka mi oproste drugi glumci iz filma, da je sve njih bacio u sjenku. Po Vašem mišljenju, koja je njegova najveća snaga kao glumca?
LEKIĆ: On je, pre svega, jedan izuzetan talenat i ne samo za glumu. Bio je i pisac i slikar izuzetan. Međutim, on je i jedan perfekcionista koji je neverovatno posvećen u trenutku svog posla tome što radi. Puno smo radili i tu nije bilo nikakvog popuštanja. On vas neprekidno tera da budete sve bolji i bolji. Stalno postavlja pitanja, stalno traži odgovore. Nikada nije zadovoljan. Čak i kada greši, on će posle priznati, ali neprekidno je u tom procesu pokušaja i pokušavanja da dođe ne samo do suštine svog lika, nego do suštine celokupne stvari kojom se u tom trenutku bavi, bilo da je to predstava ili film. Ta vrsta jedne neverovatne posvećenosti koju je on imao, jedne strasti sa kojom je on u svaki posao ulazio bila je zaista neverovatna. To je publika prepoznala, osetila i kao omiljenog ga zadržala do kraja života. Žarko je u "Sivom domu" naživo sebi gasio cigaretu na ruci. Kod mene u filmu "Dogodilo se na današnji dan" Aca Berček mu je zaista udarao šamare i morali smo da prekinemo snimanje zato što šminkerka nije mogla da mu istenira lice koliko je bilo crveno. Dakle, govorimo o jednoj potpunoj fizičkoj predanosti, do jedne mentalne predanosti koju ćete veoma retko naći danas da je inkorporirana u jednom čoveku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.