Nada Macura, ljekarka i portparol beogradske Hitne pomoći, za koju mnogi tvrde da je jedan od najpoznatijih doktora u regiji, kaže da na posao putuje gradskim prevozom i da se toga ne stidi, mada su mnogi iznenađeni kada je vide.
"Moram da priznam da sam u svom lekarskom poslu bila izuzetno skromna i živela sam od plate. I živim i dalje od plate", ističe Macura.
U intervjuu za "Nezavisne" ova doktorka otvorila je dušu, ističući da sa sobom na posao mora da ponese mnogo stvari koje će joj služiti u toku vremena koje provodi u Hitnoj pomoći.
"Znate, potrebni su mi i fen i četka i knjige, rokovnik u koji beležim, i sve one dodatne stvari koje mi mogu zatrebati ukoliko dođe do snimanja nekog događaja", rekla nam je Macura.
NN: Da li Vam godi epitet koji su Vam pripisali - da ste najpopularniji ljekar u regiji?
MACURA: Naravno da godi, pogotovo ako sam u regiji najpoznatiji doktor, reklo bi se možda i PR, jer sam osoba zadužena za odnose s javnošću, i time se sada više bavim nego lekarskim poslom. Mislim da Republika Srpska nije jedina, čini mi se da su tu i Makedonija, ali i Crna Gora, te da dobijam dosta komentara, pa čak i iz Federacije BiH su mi se javljali da redovno prate ono što ujutru govorim, najčešće na RTS.
NN: Vi ste položili Hipokratovu zakletvu, a istovremeno u većini slučajeva posao koji obavljate ne odnosi se direktno na pomoć pacijentima, u smislu pregledanja, davanja dijagnoze i slično. Nedostaje li Vam to?
MACURA: Nedostaje mi. Zaista mi nedostaje. Kada je reč o poslu koji radim, pozitivne stvari pogotovo dolaze od građana, onih koji su gledaoci, čitaoci, slušaoci. Negativne stvari u poslednje vreme počele su, a pogotovo u tabloidima, da me prate, pričaju neke stvari koje ja nikada u životu nisam rekla. Mada, da sam znala da ću doći u takvu situaciju, zaista, ne bih se možda ni usudila, zato što mora čovek da ima neki odbrambeni sistem, a kao lekar nisam očekivala neke niže udarce, da tako kažem, kao što se kaže u boksu. Možda čak i tri meseca unazad stalno sam predmet tabloidnih napisa. Kome smetam, ne znam, ali očigledno nekome smetam! To je moj komentar.
NN: Ima li nekih interesantnih situacija, pošto Vas svi poznaju, a koliko znam, Vi putujete gradskim prevozom u Beogradu?
MACURA: Putujem gradskim prevozom i toga se ne stidim, mada su mnogi iznenađeni kada me vide u gradskom prevozu, pogotovo osobe koje gledaju taj program koji ujutru emitujem, da tako kažem. Iznenade se kada me vide na ulici, jer verovatno ličnosti koje se pojavljuju u medijima su nekako "označene" kao osobe koje se voze skupim automobilima, koje ne može javnost videti baš tako lako na ulici. Međutim, moram da priznam da sam u svom lekarskom poslu bila izuzetno skromna i živela sam od plate. I živim i dalje od plate. Nijedan honorar ni za jedno moje gostovanje ne primam i to odgovorno tvrdim. To znaju svi oni koji me angažuju... Živim skroman život zaista i ne kajem se uopšte što sam odabrala taj put. Mogla sam i kao i mnogi drugi da se, da tako kažem, "prodam" za skuplje, ali eto jednostavno moja odluka je bila da ću ići kroz život uzdignute glave, tako da niko ko me vidi na ekranu ne može da kaže: "Zbog nje sam plakao", ili: "Ona mi je umanjila nešto, učinila mi je neko loše delo". Nisam idealna, idealan čovek ne postoji, ali se trudim maksimalno da obratim pažnju i u svojim izveštajima na neki osnov kulture koju treba nacija da ima. Ne znam kakva je kod vas situacija, ali u Srbiji nekako onaj ko uspe ne može da opstane. Mora da mu se nađe neka fleka, mrlja, zavist, netolerancija, pa čak mogu reći i nekultura, ne samo u zdravstvu, nego uopšte nekultura je počela nekako da vlada. Ne znam čime je izazvana i jedva čekam da bude neka renesansa, da se vrate lepi običaji, da se vrati kultura na prostore Srbije, jer ona to zaslužuje, a pogotovo sada što je pod lupom Evrope i drugih zemalja.
Putujem gradskim prevozom i toga se ne stidim, mada su mnogi iznenađeni kada me vide
NN: Danas su u cijelom regionu mnogi ljudi u raznim brigama. Postoji li neka terapija za njih, a po koju se ne ide u apoteku?
MACURA: Pa znate šta, meni je jako žao, ali ja moram da kažem da i vremenske prilike dosta utiču na naše raspoloženje, što nekada nije bio slučaj. Sećate se da smo za Engleze govorili da kada ne znaju o čemu bi pričali, oni pričaju o vremenu. Oni imaju dosta kiše i ovakvih dana kao što je kod nas. Evo, u Beogradu već nekoliko dana pada kiša i sumorno je nekako. Ali, ne znam koliko dovoljno ima psihijatara i koliko se oni bave zaista nekom dubinskom analizom pacijenata. Zaista, ima mnogo ljudi što sa svojim dijagnozama, što i onih koji nemaju svoje dijagnoze, ali je nekako liberalan stav zauzet - ako osoba kaže da ne želi da ostane u psihijatrijskoj ustanovi na lečenju, to mora da se usvoji. Tako da, mi idemo ka tome da pacijent što manje trpi, ali ako je nekome potrebna pomoć, zaista onda treba uložiti velike napore da ta osoba doživi lepotu življenja, a ne samo da se bavi lekovima i razmišljanjem da li će skočiti s nekog prozora, s neke visine, suicidalno, ili će eventualno otići u neku afektivnost, agresiju, kao što su tu ubistva ili čak možda i samoubistva.
NN: Spominjali ste javljanja u program. Preferirate li i sami ono što drugima savjetujete, poput zdrave ishrane, mnogo aktivnosti i slično?
MACURA: Posao i život kakav vodim očigledno su posvećeni onome što radim, tako da ima dosta grešaka u tome, priznajem, s obzirom na to da manje vremena spavam, da ne spavam faktički od polovine noći, da to nije dobro. Možda se nekad i nezdravo hranim, mada upotrebljavam više namirnice biljnog porekla, znači povrće i voće, to je ono što jeste potrebno. Ali, dosta pijem tečnosti, to stoji. Jedino od faktora rizika imam gojaznost, koja možda i nije toliko uočljiva, ali jeste na ekranima, s obzirom na to da su sad sve formacije televizija koje uvećavaju i koje prave figuru punijom nego što jeste. Priznajem, dosta sedim, jer je posao takav.
NN: Čuo sam da ustajete u četiri sata ujutru, a to ste maloprije i potvrdili...
MACURA: Pa, jeste, ustajem jako rano i sad ovo pomeranje sata baš mnogo mi oduzima od sna. Zaista moram da kažem da po Frojdu analiziram snove, i ne samo po Frojdu, nego i po Jungu, i smatram da svaki čovek treba malo da se bavi i tim svojim nesvesnim... Nemam vremena da posvetim sebi dovoljno, jer kažem, ustajem rano. Onda, nemam šminkera, nemam frizera, nemam kostimografa. To sve što koristim u pojavljivanju na ekranima, to je sve moje, mojih ruku delo, tako da sam sve veštine i tajne šminkerskog zanata izučila. Kad gostujem na televizijama, onda mi kažu: "Vi ste dobro, ne treba tu nikakva, faktički, popravka"...
NN: Ali treba vjerovatno vremena. Koliko vremena posvećujete sebi?
MACURA: Znate šta, imam neki svoj ritual - kuvanje čajeva, onda ono što bi bilo dobro je i doručak. To je taj moj jutarnji ritual. I ono što svakako treba da naglasim, tuširanje, šminkanje, kupljenje stvari. Znate, moram da ponesem mnogo stvari koje će mi služiti u toku tog vremena koje provodim u Hitnoj pomoći. Znači, potrebni su mi i fen i četka i knjige, rokovnik u kojem beležim, i sve one dodatne stvari koje mi mogu zatrebati ukoliko dođe do snimanja nekog događaja. Kada se desi neki ekstremni događaj, sve televizije koje postoje u Beogradu se najave, dolaze, i moram biti spremna da izgledam pristojno. Ne tražim neko ekstremno dopadanje, mislim da je ta moja priča "privezala" gledaoce, možda i način govora i ponašanja pred kamerom, možda je sve to doprinelo, to ne znam da objasnim.
NN: Na koji način koristite slobodno vrijeme, volite li da putujete, postoji li neka destinacija koju ste "zacrtali" da ćete posjetiti?
MACURA: Ja baš u tim jutarnjim satima, kada čovek provodi vreme sam sa sobom, imam najbolje ideje. Ne znam, volela bih da posetim nordijske zemlje, nekako sever mi više prija nego jug. Možda, eto, u Rim još jednom da odem, eventualno. Pariz nisam videla i nemam mogućnosti pošto zaista dosta košta. Putovala sam po Evropi i videla sam te gradove kako izgledaju. Ali, putovanja su nešto što čoveka oplemenjuje i postoje ljudi koji prodaju stanove, sve što imaju, da bi otputovali negde. Zaista zavidim tim ljudima, uvek je lepo saznati kako druge kulture i drugi ljudi žive.
O slučaju "zolja"
NN: Znam da ste novinarima već rekli da o tome više ne želite da pričate, ali moram da Vas pitam - da li postoji nešto što biste rekli čovjeku koji je nedavno sa zoljom došao u prostorije Hitne pomoći te spominjao Vaše ime?
MACURA: Pomenuo je moje ime, ali nisam došla u kontakt s tim čovekom. Šta bih mu rekla? Pa, rekla bih mu da mora da se leči. To je osnovno. Mora da povede računa i psihijatrijska ustanova o pacijentima. Pretpostavljam da on ima svoj dosije u Bolnici za neuropsihijatrijske bolesti. Ne znam šta bih mu rekla, sigurno ga ne bih osudila, jer ako je čovek izmenjen u mentalnoj strukturi, sigurno ne bih imala razloga da s njim dođem u neki konflikt ili neki razgovor koji bi njega osuđivao.
Zdravlje za sve
NN: Postoji li možda neka od poznatih ličnosti u regiji kojoj biste Vi, kao ljekar, željeli prisloniti stetoskop na grudi?
MACURA: Znate šta, bolest ne bira. Ne bira ni lekara. Ne, ne želim niko da bude bolestan i da dođe ne samo pod moj stetoskop, već i pod stetoskop drugih lekara. Želim zdravlje naciji, i vašoj i našoj, pošto smo jedno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.