Dušan Kovačević, srpski akademik, autor komada "Urnebesna tragedija", koji će u režiji Milice Kralj u utorak biti premijerno izveden u Narodnom pozorištu Republike Srpske, kaže da taj komad koji je pisao prije 25 godina definiše vrijeme u kojem živimo.
"Sve ovo što se događa: naš svakodnevni život, unutrašnja, spoljna politika i svi pritisci pod kojima živimo, od samih sebe i od drugih - sve je to jedna velika urnebesna tragedija. Dugo smo se nadali da ćemo se sabrati i krenuti u neki bolji život, međutim u celoj priči pojavila se jedna evropska i svetska nesreća kroz posjednji rat koji smo vodili i od kojeg se još nismo oporavili. Kad god se desi neki rat, nekim čudom, ni nas nekako ne zaobiđe", kaže Kovačević za "Nezavisne novine".
NN: Kada će i da li će doći dan kada će kultura biti važnija od politike?
KOVAČEVIĆ: Bilo bi dobro da taj dan dođe što pre, jer kada pričamo o istoriji i o tradiciji, mi pričamo o ljudima koji su u kulturi jednoga dana uradili velike stvari. Ne sećamo se kada je bila premijera 'Gospođe ministarke' ko je u Srbiji bio predsednik Vlade. Ja to slučajno znam jer sam se bavio Nušićevim životom, ali to danas uopšte nije bitno. O kulturi se naprosto mora voditi računa, jer je kultura identitet jednog naroda. Ako se pozovamo na to da hoćemo da sačuvamo identitet, moramo da budemo ravnopravni, bar što se tiče kulture, sa ostalim narodima i da se nosimo s njima kao što se nosimo u pojednim granama sporta, onda mora da se ulaže u kulturu. Danas koliko se izdvaja iz budžeta Srbije za kuturu je smešno. Juče sam bio s prijateljem koji živi i radi u Beču i tamo je u kulturnim tokovima i rekao mi je da je Beč za prošlu godinu izdvojio samo za pozorište oko 140 miliona evra. To je ono zbog čega Beč ima i najveći profit od turizma u kulturnom životu.
NN: Vaši likovi su poznatiji i sveprisutniji u našem narodu od Vas?
KOVAČEVIĆ: Mislim da je to moj uspeh i moj neuspeh. Uspeh je jer sam te likove napisao i oni su zaživeli, a neuspeh je što često prave neke gluposti bez mog znanja.
NN: Koliko su život u pozorištu i druženje s bardovima teatra uticali na Vas kao pisca?
KOVAČEVIĆ: Mi smo se uzajamno družili i uzajamno dopunjavali, tako smo se i formirali kroz duge godine rada. Nekidan mi je jedan prijatelj rekao kada je, po ko zna koji put, odgledao film "Ko to tamo peva" - takva reprezentacija glumaca će se retko kad sresti. To je tačno, ne zato što danas u mladoj generaciji glumaca nemamo dobre glumce. Imamo odlične glumce, ali specifična težina koju su imali Bata Stojković, Paja Vujisić, Zoran Radmilović, Mija Aleksić čini se kao neponovljiva. To je generacija koja je obilježila drugu polovinu 20. veka. Tih nekoliko filmova u kojima su igrali zajedno ostali su zauvek i meni je bila ukazana velika čast da živim u njihovo vreme i da radim s njima i da se družim s njima. U mojoj radnoj sobi postoje fotografije, slike i razna čuda iz naših druženja. Sreli smo se jednostavno u dobrom trenutku, u pravo vreme.
NN: Moj profesor teorije književnosti Miljko Šindić govorio je: "Dušan Kovačević je veliki pisac, ali on nijednog Srbina nije pozitivno opisao". Slažete li se s njegovom konstatacijom?
KOVAČEVIĆ: Apsolutno se ne slažem. Uzmimo opet za primer "Ko to tamo peva". To je jedna generalna i velika matafora o stradanju. Taj autobus je zapravo zemlja. To je zemlja u kojoj ima različitih ljudi, i dobrih i loših. Ja moje junake sve volim. Vozača autobusa koji je nesretnik, njegovog oca i sve te ljude koji putuju - tako je i u drugim komadima. Međutim, mnogo toga ne zavisi od mene, ja samo potpisujem ono što sam ja napisao i režirao. Postoje mnoge stvari u filmovima koje ja nisam režirao i to je drugi vid, drugi ugao i drugo gledanje. Ima tu još jedna stvar koja je jako tačna - ja podrazumevam da čovek mora biti dobar. Dobrota se podrazumeva, a zlo ne mogu da razumem.
NN: U takozvanim umjetničkim krugovima sve više je prisutna definicija Oskara Vajlda "Patriotizam je posljednje utočište hulja". Šta je za Vas patriotizam?
KOVAČEVIĆ: To što je rečeno u toj definiciji je rečeno o zloupotrebi patriotizma, a ne generalno. Patriotizam se za mene podrazumeva. Patriotizam je za mene kada se nešto konkretno uradi za državu, a kada se ljudi busaju u grudi i pričaju o patriotizmu to je odvratno. Rekao sam sto puta kada neko priča da voli Srbiju, to mi je isto kao da izađe na ulicu i krene da se dere da voli majku. Šta s tim čovekom uraditi, da li je on normalan. Isto važi za političare koji izađu na televiziju i pričaju takve priče i recitaciju, to neka ostave kući. Patriotizam je kada vi pomognete da se obnovi škola, da se sagradi česma, da se uradi koliko se može, neko malo, neko puno, ako ne može ništa onda bar da ništa ne kvari. Ovde u Beogradu, u obližnjem parku postave nove svetiljke i za dva dana ih već neko porazbija, a nisam primetio da je u međuvremenu strana vojska ušla i to uradila, to mi radimo sebi. Poplave su prošle godine nanijele toliko đubre koji smo mi sami bacali u reku. To sigurno nisu uradile patriote.
Povod za film "Ko to tamo peva"
NN: Kada ste prvi put čuli da je 6. aprila 1941. za vrijeme bombardovanja Beograda pogođen i jedan autobus, na osnovu čega je nastao legendarni film "Ko to tamo peva"?
KOVAČEVIĆ: Radi se o obaveštenju koje je objavljeno u "Politici" 6. aprila 1977. ili čak 1978. na godišnjicu bombardovanja. Bila je jedna mala beleška o tome šta je srušeno tokom bombardovanja i kao zanimljivost bila je izdvojena priča o tome kako je na Autokomandi, što je tad bio ulaz u Beograd, pogođen jedan autobus koji je dolazio negde iz unutrašnjosti Srbije. Onda sam ja zastao i pomislio, koja je to nesreća ili koja je to đavolska sreća da vi sednete, zbog nekog neodložnog posla, u autobus i krenete u Beograd dan ranije i dođete na sam početak bombardovanja. Deo Vlade nije uopšte znao da će biti bombardovanje, a kamoli običan narod.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.