U samo nekoliko dana na dva kraja ex-Yu filmska scena opasno miriše na "Plastičnog Isusa", pri čemu i ime jednog od filmova viđenih za odstrel neodoljivo podseća na storiju od pre nekoliko decenija.
Stariji se valjda sećaju da je u vreme rastuće snage socijalističke Jugoslavije diplomski rad Lazara Stojanovića "bunkerisan" 1972, a sam autor nešto kasnije osuđen na četiri godine zatvora zbog filma provokativnog naslova i još provokativnije sadržine. "Plastični Isus". Presuda je glasila: neprijateljska propaganda. Odležao je tri godine, četvrta mu je "oproštena" zbog protesta međunarodne i ponešto domaće javnosti. Pre zabrane i zatvora, Stojanović je za "Isusa" dobio desetku od svog profesora Aleksandra - Saše Petrovića.
Ovih dana u Skoplju drugi mladi režiser je na udaru političke kritike, koja je ravna cenzuri: Jani Bojadži je za svoje debitantsko ostvarenje "Ruganje so Hristos" nagrađen u Montrealu za posebnu inovativnost (primena izražajnih sredstava dokumentarnog filma u izradi igranog), a kod kuće je dočekan na nož. Navodno je uvredio osećanja albanskog naroda u Makedoniji, a prvi su se pobunili pripadnici nekadašnje paravojske poznate kao Oslobodilačka narodna armija (ONA) etničkih Albanaca i politički lideri iz tog nacionalnog korpusa.
Posle javne osude, koju su izrekli ministar kulture Asaf Ademi i Agencija za film (koja je u pređašnjem sazivu odobrila 290.000 evra podrške snimanju), lično premijer Zoran Zaev se pridružio već kolektivnom zgražavanju i usput izdao nalog istom tom ministru kulture da nađe zakonski način i spreči reklamiranje "ovakvih dela", a ubuduće eliminiše mogućnost subvencionisanja njihove izrade! I verovatno prikazivanje u zemlji, mada premijer nije tako izričit za razliku, primerice, od pomoćnika ministra kulture. Naime, Behidžudin Šehapi, koji je u vreme odobravanja sredstava za film 2015. bio državni sekretar u Ministarstvu za kulturu, kategoričan je da ovo delo ne sme javno da se emituje!
Elem, premijera je zakazana za 3. oktobar na festivalu debitantskog filma. Organizatori kažu da će na projekciju pozvati i ministra. Možda će doći, makar teška srca, jer je to čitavu sedmicu posle ključnog referenduma o novom imenu makedonske države, koji ne može biti uspešan ako etnički Albanci budu apstinirali! U polemikama o filmu - odnosno trejleru, pošto nijedan od javnih kritičara, po sopstvenim priznanjima, film nije ni video - naravno nema ni naznake da iza navodnog "vređanja osećanja albanskog naroda" čuči teška politička ucena. Mada bi to bilo mnogo poštenije reći nego čerečiti jedno umetničko delo i autora - a čerečenje jednog je čerečenje svih! - zarad političke pragme.
Nekako u isto vreme u Srbiji stvar nije otišla tako daleko ili, drugačije rečeno, efikasno je sprečena na vreme - nedelju dana pre početka snimanja filma "Mezimica" Nemanje Ćipranića, prema scenariju Dimitrija Vojnova, producent Svetozar Cvetković sporazumno je raskinuo ugovor sa Filmskim centrom Srbije (FCS), koji je ranije izdvojio 30 miliona dinara za ovo ostvarenje. "Potpisao sam sporazumni raskid sa direktorom Bobanom Jevtićem, po kojem su se obe strane saglasile da ne postoje uslovi pod kojima bi film normalno mogao da nastavi da se radi. To je ono što je dokumentovano i van toga nemam dodatnih komentara", objasnio je poznati glumac, sada u ulozi producenta.
Njegov kolega po zanatu, predviđen za glavnu rolu, Nikola Kojo nije bio tako uzdržan: "Producent mi je samo javio da se film neće snimati i da je to odluka odozgo. Neopoziva, nedvosmislena. Nudio sam pomoć u želji da se pobunimo, ali mi je rečeno da nema smisla i da je već potpisan sporazumni raskid sa FCS jer su oni, kao, morali da ga pokažu nekom Simi Spasiću, osuđivanom silovatelju, koji će da pravi protest ispred FCS."
I dok je "Ruganje", ponovimo na osnovu trominutnog trejlera, u Makedoniji proglašeno antialbanskim filmom, u Srbiji je "Mezimica" u kuloarima gde treba označena kao - antisrpska, iako niko od presuditelja ni scenario nije video. I veliko je pitanje hoće li uopšte biti snimljena, mada se šuška da je umetnička "kolonija" širom Srbije pripravna da sakupi potreban novac.
Očigledno da ova dva slučaja cenzure u pokušaju povezuje neraščišćena nedavna ratna prošlost i podsećanje savremenika na nju. U Bojadžijevom "Hristosu" od četiri priče, koje se prepliću, tri su rađene prema istinitim događajima iz vremena građanskog rata u Makedoniji - bitka kod Raduša, kidnapovanje i maltretiranje radnika građevinske firme "Mavrovo" za vreme ratnog konflikta 2001, kao i smrt mladog Vanče Karanfilova, koji je ubijen dok je igrao košarku u Tetovu.
U svim tim događajima aktivno su učestvovali pripadnici ONA. Iako su zločini nesporni, javno sećanje na njih, makar prikazano i umetničkim sredstvima, očito duboko vređa!
Kod "Mezimice" kontroverza je drugog tipa; neki iz srpskog nacionalnog korpusa viđeni su kao kolege onih albanskih dželata iz "žute kuće". Reč o nehumanom vađenju i presađivanju ljudskih organa. Što je, kako već rekosmo, negde tamo gde treba, dočekano sa gnušanjem - iako ni scenario nisu videli. U pomoć je prizvan i kontroverzni predsednik Udruženja kidnapovanih i nestalih Srba, narečeni (kod Koja) Spasić kao alibi - praviće kobajagi protest ispred Filmskog centra Srbije (koji je onomad odobrio pare za "Mezimicu"), a kad Sima digne raju i dževu...
Dabome, kao što u Makedoniji niko ne pominje referendum i političku ucenu, ni u Srbiji se u kontekstu "Mezimice" ne pominje kosovska razrešnica, odnosno briselski dijalog Beograda i Prištine koji bi trebalo da što pre rezultira tzv. sveobuhvatnim sporazumom. Jok, pominje se samo antisrpstvo.
Klevete i laži, što bi rekla pesma iz čijeg je srca pre četiri i po decenije iznikla i zabrana "Plastičnog Isusa". To što je svaki drugi Srbin spreman da se zakune nad Biblijom kako lekari za presađivanje doniranih organa muljaju, nikoga ne dotiče. To je, valjda, onako među nama, čisto bratski, jer se zna da su kosovski i ini Albanci oni koji vade živima bubrege, srca, oči... "Naši" su humani...
Na, moglo bi se reći, bezmalo histeriju ne utiče najmanje ni činjenica da je i u jednom i u drugom slučaju - "Ruganje" i "Mezimica" - reč o pojedinačnim primerima i zločinima. Napokon, kako sam Bojadži kaže - civilizovano je da kupite kartu, odete u bioskop i ne budete saglasni ni sa čim od onoga što ćete videti na platnu. Ljudsko i demokratsko pravo svakoga, premda se reditelj samo trudio da filmom upozori kako "svaka sila uzrokuje teror, a svaki teror rat!". U šta smo se uverili kolektivno, a i svi poprilično osetili.
Nonsens koji vezuje "Isusa" i "Hristosa" jeste činjenica da su u Montrealu oba filma nagrađena i to vrlo sličnom nagradom za inovativnost u umetničkom izražavanju. Dakle, umetničku genijalnost, makar u povoju. Ovde na Balkanu, međutim, važe drugi aršini i to mnogo decenija i uopšte nije bitno da li je trn u komunističkom oku, srpskom, albanskom ili makedonskom - za aktere ovdašnjih života film je isključivo politička propaganda. A propaganda se propagandom leči, ako ne uspe tako onda "zakonskim" rešenjima. A ako ni to ne pomaže, tu su Sima, Adil, Ljupčo... U onom civilizovanom svetu koji Bojadži pominje, to se zove cenzura.
A ako nije cenzura, opasno liči. Isto miriše.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.