Metak u Milana Beka je metak u Srbiju! Ovako bi glasila zvanična vest i u nekim vremenima čije repove vučemo, ali i kasnijim čiji nam se repovi tek ispostavljaju. I ne bi uopšte bila pogrešna jer je ime Milana Beka jedna od konstanti tranzicione Srbije.
Obilje činjenica može da potkrepi ovu tezu, ali boljeg dokaza za nju nema od elitnog neformalnog skupa privrednika, političara, novinara i estradnih zvezda okupljenih ispred Kliničkog centra Srbije posle informacije o atentatu na jednog od najintrigantnijih srpskih tajkuna.
Milan Beko će preživeti, što je zaista dobra vest; u petak 14. novembra rano uveče pogodila su ga dva od četiri hica ispaljena iz neposredne blizine posle sačekuše ispred kuće na Senjaku, bogataškom kraju Beograda. Ostalo su učinili vozači-telohranitelji koji su ga hitro prevezli do Urgentnog centra, hitna operacija i snažan organizam. Istraga je u toku, a portparol MUP-a je, valjda u skladu sa situacijom, lično ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović, koji tvrdi da je reč o amaterima.
Informativna služba su svi srpski tabloidi koji su, pozivajući se na neimenovane izvore bliske istrazi, do sada utvrdili da je: pucano iz berete koja je već pronađena; na čaurama je utvrđen ženski DNK; na licu mesta bila su dvojica slabo maskiranih momaka, jednom je spala kapuljača i vozač ga je video (posle ženske DNK nema insinuacija o polu, pa se i dalje pretpostavlja da je u pitanju muškarac); nađeni su opušci sa kojih se može uzeti DNK atentatora i otisak patike.
Ima još tzv. saznanja iz anonimnih izvora bliskih istrazi, uključujući verziju o angažovanim narkomanima, koja istovremeno može da ojača istragu pošto se DNK kod registrovanih korisnika opijata zna, ali i da je odvede u ćorsokak ako je pucao jedan iz armije neregistrovanih. Sve, međutim, vodi ka učvršćivanju teze o neprofesionalcima, koju je izneo i premijer Srbije Aleksandar Vučić, a koja završava u spekulaciji da atentat nema veze sa bogatim poslovnim životom i vezama Milana Beka.
Sve u svemu, ništa. Indicije, rekli bi valjda profesionalci, podjednako nedovoljne i za spekulacije o naručenom ubistvu i za ličnu osvetu. Zato valja sačekati kraj istrage, a kad atentatori padnu policiji u ruke verovatno će moći da se govori i o motivima i o eventualnim naručiocima, mada ne bi bilo prvi put da ubice budu javne, a pozadina ostane tajna. Ako je verovati Stefanoviću, atentatori će relativno brzo biti uhvaćeni. Treba li dodati što brže - to bolje, jer Srbija i bez ovog atentata ima teških dana.
Napadno insistiranje na amaterima koji su daleko od poslovnog sveta Milana Beka ne mora biti plod namere da se sam čin minimizira; pre bi takva reakcija zvaničnika mogla da se veže za opšti plan čije je izvorište u tvrdnji o povratku u devedesete kada su atentati, otmice i sačekuše bili dnevna vest. Nelagodu da je déjà vu na sceni podstiče i sticaj okolnosti da je sutradan pretučen dekan Fakulteta političkih nauka Ilija Vujačić, pa dan kasnije otkriveno da je tri sedmice ranije maloletna banda pretukla ikonu pesništva Rašu Popova. Buran vikend zaokružila su hapšenja nekadašnjeg mladog socijaliste, danas tajkuna Gorana Perčevića i zaštićenog svedoka u ubistvu premijera Đinđića Ljubiše Buhe. Profesor i pesnik su i devedesetih bili legitimne mete, a Perčević i Buha su njihov proizvod.
Milan Beko je svih tih godina dok su se Perčević i Buha kalili, a i kasnije, više od dve decenije, bio alfa i omega najvećih transakcija u privredi Srbije, njenoj prodaji i rasprodaji, iako se nije mnogo isticao u javnosti. Ako se izuzme notorna činjenica da je upravo on glavni junak izveštaja o zloupotrebama u najvećim privatizacijama koje je svojevremeno vlastima i javnosti predočila predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać, a koji su danas deo obimnog posla Tužilaštva i Suda za organizovani kriminal!
U njegovom portfelju su privatizacije "Telekoma", "Luke Beograd", "C marketa", "Knjaza Miloša", "Novosti", mlekara… U pitanju su milijarde maraka, dolara, evra, a niko sem samog Beka pouzdano ne zna meru njegove umešanosti i moguće dobiti. Ni danas se ne zna čijim je sve novcem upravljao i čiji je novac koristio, ali nesumnjivo je da je prvi sopstveni zaradio u agenciji "Spektra" i preduzeću "Dibek". "Spektra" ga vezuje sa Vladimirom Popovićem Bebom, Demokratskom strankom i Zoranom Đinđićem i tada najuspešnijim kampanjama opozicije Miloševiću, a "Dibek" je bilo preduzeće za trgovinu svim i svačim: od drveta do nedostajućih farmaceutskih proizvoda u skraćenoj Jugoslaviji pod sankcijama. Preduzeće je prodato, a prema neproverenim tvrdnjama kompanjoni nisu podjednako profitirali.
Ali, ruku na srce, ako se izuzme ogromna Rusija, na mapi Evrope Srbija je zemlja sa najviše nerešenih atentata. Uspešnih i neuspešnih. Ciljani su i ubijani političari, biznismeni, novinari, policajci i kad bi se u nekom nadrealnom romanu poređale ubice, žrtve i napravio DNK njihovih poslovno-političkih veza u pozadini, ispostavilo bi se značajno podudaranje. Sa malo njih Milan Beko nije bio u nekoj vezi
Kontroverzni biznismen Stanko Subotić Cane marta 2010. optužio je javno Beka da je, zajedno sa vodećim srpskim tajkunom Miroslavom Miškovićem, "Luku Beograd" i "Novosti" kupio - sa njegovih 50 miliona evra. U međuvremenu, Subotić je pravosnažno oslobođen optužbi za šverc duvana, Miškoviću se sudi zbog pronevere sa putarskim preduzećima, Beko je radio do atentata, a "Luka Beograd" je pred sudom. Poslednjih meseci Beko je bio u žiži javnosti kao kandidat, kako se ispostavlja samoproglašeni, za direktora jednog od najvećih gubitaša u javnom sektoru "Železnica Srbije". U sklopu ideje i namere vodećih biznismena da svoja znanja stave na raspolaganje vlastima i domovini.
Kad se sve sabere, Beko je jedan od savremenika Srbije koji je najuspešnije spajao posao i politiku, ali i privatne veze, pa u njegovoj biografiji piše da je bio ministar u nekoliko vlada Srbije i Jugoslavije pre 5. oktobra, nikad kao član partije ali na različitim stranačkim listama duboko ukorenjenim u vlast, uključujući 2000. JUL Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića. Njemu se pripisuje autorstvo prvog zakona o privatizaciji iz Miloševićevog vremena, po kojem je prodat "Telekom", započeta "Luka". Dodatna začkoljica u portretu je tvrdnja da je, navodno, iz Savezne vlade SRJ Momira Bulatovića izbačen na zahtev radikala, koje je i tada kao i sada vodio Vojislav Šešelj, netom vraćen iz Haškog tribunala. U postoktobarskom periodu Beko je bio zastupnik i direktor investicionih fondova i firmi koje su pazarile neka od najprobitačnijih društvenih preduzeća, a kako sam kaže vlasnik je i suvlasnik u 60 firmi. O njegovoj neobičnoj svestranosti svedoči i podatak da je kumovao detetu ubijenog premijera Zorana Đinđića, kao i lista prijatelja koje običan smrtnik nikada ne bi okupio na jednom mestu.
Političko-profesionalna biografija kakvu ima Milan Beko sama po sebi potire spekulacije o slučajnosti i amaterizmu, mada je u zemlji Srbiji sve moguće, pa i da milijardera upuca narkoman kojeg je angažovala napuštena ljubavnica kao u španskoj sapunici ili tinejdžer(ka) čiji se otac ubio zbog toga što je ostao bez posla i akcija preduzeća u kojem je decenijama radio.
Istraga se, navodno, ipak račva u desetak poslovno-političkih pravaca. Napadne zvanične teze o amaterizmu atentatora mogle bi, u tom svetlu, biti i pokušaj da se naručioci navedu na pogrešan trag i odaju. No, o naručiocima i motivima, rekosmo već, kad istraga kaže svoje. A šta do tada ostaje? Nagađanja i tabloidne nadgradnje!
Ali, ruku na srce, ako se izuzme ogromna Rusija, na mapi Evrope Srbija je zemlja sa najviše nerešenih atentata. Uspešnih i neuspešnih. Ciljani su i ubijani političari, biznismeni, novinari, policajci i kad bi se u nekom nadrealnom romanu poređale ubice, žrtve i napravio DNK njihovih poslovno-političkih veza u pozadini, ispostavilo bi se značajno podudaranje.
Sa malo njih Milan Beko nije bio u nekoj vezi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.