Naslušali su se ljudi Srbije, a i Srpske, skaski o kolateralnoj šteti. Rogobatna sintagma, koja se u Srbiji odomaćila 1999. godine tokom NATO bombardovanja, ponovo je u upotrebi: neciljane a pogođene mete su vezistkinja Ambasade Srbije u Tripoliju Slađana Stanković i njen kolega vozač Jovica Stepić.
Njihova tela su u Beograd dopremljena u utorak uveče. Zvuči grozno, grozno i jeste, ali nema preciznije reči.
Oteti su novembra kod libijskog grada Sabrate. Posle stotinu dana provedenih u zatočeništvu, poginuli su u bombardovanju baze terorističke Islamske države, nadomak Sabrate.
Bombe su bacile američke vojne snage. Američki zvaničnici, uz saučešće porodicama i Srbiji, i nekoliko dana kasnije tvrde kako nisu imali informacija da je u gađanoj bazi bilo civila. Iskusne diplomate i vojni analitičari kažu da vojni stratezi SAD ne bi odustali od interevncije i da su znali. Nisu pre nekoliko godina poštedeli ni sopstvenog ambasadora, pa što bi vezistkinju i vozača srpske ambasade koja je iz nedokučivih razloga opstala u Tripoliju? U svakom slučaju, izvesno je da su Slađana Stanković i Jovica Stepić njihova, ratna kolateralna šteta.
Problem je što su u Srbiji postali politička kolateralna šteta. Još od otmice oni su moneta za politička potkusurivanja, a od pogibije i značajan ulog u pretpredizborno vreme i kampanji koja zvanično nije počela. Na svim relacijama, manje otvoreno među vladajućim koalicionim partnerima socijalistima i naprednjacima, ali surovo među političkim protivnicima koji su nekada bili partneri. Očekivano dominiraju tri imena, premijer Aleksandar Vučić, šef diplomatije Ivica Dačić i bivši predsednik Srbije Boris Tadić. I opet očekivano, Vučić i Dačić kriomice prebacuju vruć krompir jedan drugome, a Tadić i Dačić se neštedimice časte najpogrdnijim epitetima i imenicama.
I dok se kupi pretpredizborni kajmak ili krčka kisela pretpredizborna čorba, gomilaju se pitanja bez odgovora kojima prethodi i jedna u uređenom svetu nezamisliva činjenica; službenici Ambasade Srbije u Libiji kidnapovani su tokom neovlašćenog i još nerazjašnjenog putovanja iz Tripolija prema Tunisu. Zna se tek da su bili deo malog diplomatskog srpskog konvoja, a među putnicima je bio i ambasador Oliver Potežica sa porodicom. Ni 103 dana kasnije nema suvislog objašnjenja šta su i oteti i neoteti tražili na užarenom putu?
Kao što nema jasnog odgovora na prosto pitanje ko je odgovoran što Ambasada u Tripoliju nije zatvorena? Ministar Dačić i ambasador Potežica imaju oprečne verzije i, naravno, krivica je na suprotnoj strani od govornika.
Premijer, pak, sumnja u to da je otmica slučajnost; dozvoljava da je slučajnost samo to što su u kolima broj 1 mini-konvoja bili vezistkinja i vozač.
Na osnovu podataka koje su prikupili srpski obaveštajaci, kidnapovao ih je, kaže Vučić, krijumčar ljudima Ahmed Dabaši Amon, saradnik ISIS-a i član moćne porodice koja je bila protiv višedecenijskog lidera Libije Moamera el Gadafija. Gadafija su pre nekoliko godina likvidirali Amerikanci, ali kontroverzni libijski apsolutista i dan-danas slovi kao bezrezervni prijatelj Jugoslavije/Srbije. Što je, izgleda, jedino objašnjenje zašto se Ambasada zadržala u Tripoliju iako tamošnju vladu ne priznaje međunarodna zajednica niti, što je još važnije, bilo ko iz brojne međunarodne antiterorističke koalicije, kojoj pripada i Srbija.
Nekoliko dana pre kobnog bombardovanja kampa kod Sabrate španski obaveštajaci su srpskim kolegama dojavili gde Dabaši drži taoce.
Naravno, još se ne zna da li je Srbija prosledila informacije antiterorističkoj alijansi ili je njen udarni deo, SAD, prečuo da ima talaca. Ili su, zaista, kako se sve češće tvrdi pomirljivo, otmičari u poslednji čas za stotinak metara promenili mesto zatočeništva Slađane Stanković i Jovice Stepića.
Šta se još ne zna? Pa, da li su otmičari tražili otkup i koliki. I ko je to činio u njihovo ime i kome dostavljao "ponude".
Premijer je pominjao vrtoglave svote od 16, 40 i "ne znam koliko miliona evra". Ili dolara, ne menja stvar. I nepouzdane pregovarače.
Uz dužno poštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama, nameće se logično pitanje; zašto jedan krijumčar ljudi toliko ceni dvoje bezmalo običnih srpskih građana koji su se, istina, zatekli u poslu koji nije baš običan?
I tako se dolazi do novih pitanja i političko-diplomatsko-vojno-medijskih spekulacija u kojima dominira reč trgovina. Nedozvoljena. Roba? Različita, od oružja, preko ljudi, do lekova. Upravo tim redom. Sa dodatkom koji je ovih dana demantovan sa vrha da je u automobilu bila velika količina novca. Što i ima neke naopake logike - da je zaista bilo novca, otkup bi bio suvišna stavka.
Prvo se šuškalo, pa onda pisalo na osnovu čuvenih neimenovanih "pouzdanih izvora poznatih" redakcijama da je ambasador lično upleten u nečasne poslove. Kampanja (pre najavljenih izbora) naterala je ambasadora Potežicu da traži zaštitu matičnog ministarstva.
Bezuspešno, kako se ispostavlja onih dana.
Bilo je i insinuacija da bilo kakav veliki posao, javan ili tajan, predstavnik jedne države ne može obavljati u drugoj, a da njegova država za to ne zna.
Šta se sve dešavalo i mnogo pre otmice, tokom otmice, pre bombardovanja, tokom i posle bombardovanja, treba da razmrsi posebna radna grupa MSP. Biće saslušan i ambasador. Pa povučen, kako je najavio ministar. Inače, i dalje je u Tripoliju.
U Beogradu će biti urađena još jedna obdukcija tela stradalih, mada je po opisu libijskih doktora, smrt nastupila od udara. Bombi.
Naravno da su za tragičnu sudbinu Slađane Stanković i Jovice Stepića prvi krivci njihovi otmičari, ali ima puno pitanja i za Vašington koji je vodio i izručio smrtonosni tovar. Pitanja su ista i za čitavu antiterorističku alijansu, kojoj pripada u Srbija; znaju li kad biraju mete da nužno uvek ima civila? Ovog puta su to bili građani Srbije, a u nebrojenim drugim kampanjama su to Libijci. Ili Sirijci. Ili Avganistanci, komšije, braća, majke, sestre, deca, onih koji već mesecima pokušavaju da pobegnu od rata.
Pitanja je, ipak, najviše za Beograd, uglavnom smo ih kroz prethodnu priču naznačili. Na pomenutoj radnoj grupi je da što pre nađe precizne odgovore i ponudi ih javnosti, inače ćemo imati još jednu dugu aferu kao što je slučaj helikopter, u kom se ni bezmalo godinu dana kasnije ne zna zbog čije je loše odluke stradalo sedmoro ljudi.
Ali, jedno je pitanje trenutno preče od ostalih: moraju li Slađana Stanković i Jovica Stepić da budu politička kolateralna šteta? I crna medijska zabava. Otkud bilo kome pravo da njima trguje i poravnava račune kao što to, primerice, čini potpredsednik SPS Predrag Marković tvrdnjom da "Amerika više nema moralno pravo da nas uslovljava braćom Bitići". Zar odista bilo ko sa trunkom zdravog razuma misli da se jedan zločin može obrisati drugim?
Za tako nešto postoji precizan naziv - krvna osveta; može i odmazda.
Kome je to potrebno? Porodicama Stanković i Stepić, izvesno, nije. Ali odgovori su i te kako potrebni. Ozbiljni odgovori, ne politička podmetanja i ne politička mimikrija u kojoj se ne zna ko izdaje naredbe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.