Kolumne

Posleratni drugovi

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Ima li ičeg čudnog u tome što je Srpska lista podržala izbor ratnih lidera OVK Kadrija Veseljija i Ramuša Haradinaja za predsednika Skupštine Kosova i premijera Kosova? Pri čemu će u Vladi Kosova Srpska imati tri ministarstva, jedno više od zakonom zagarantovanog broja.

Pitanje je bezmalo retoričko, ali ipak nije suvišno i bez dileme odgovor je - nema, makar većina ljudi mislila da je to neprirodno, nakaradno, protivpravno. Naprosto, u praksi svakog sistema, čak i sa najvišom ocenom demokratičnosti, nacionalna manjina ima šanse da se politički nametne samo ako je uz vlast, deo vlasti ili podrška. Isto važi i u društvima upitne državnosti poput Kosova.

Uostalom, kosovski Srbi južno od Ibra to su odavno praktikovali, poprilično toga dobro uradili, mada im je zahvaljujući tom angažmanu zauvek ostala etiketa - Tačijevih. Onda su to, pod upravom sadašnje vladajuće koalicije počeli da rade i Srbi sa severa Kosova, paralelno sa briselskim dogovorima o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Doduše, etiketa koju oni imaju nije na isti način kompromitujuća pošto je njihova - Vučićevi. Ne Tačijevi, koji i dalje vodi pregovore, ne Ramušovi u čijoj su Vladi, nego Vučićevi.

Logično, jer su svi poslanici Srpske liste u kosovskoj skupštini iz Vučićeve Srpske napredne stranke. Bez njegove saglasnosti nisu mogli ni da učestvuju na izborima, ni da uđu u novu vladu. Čak i kada Aleksandar Vučić u ulozi predsednika Srbije izjavi da nije znao i uticao na njihovu odluku (?) i javno ih, kobajagi naknadno, podrži.

Čitav politički igrokaz pred brojnim kamerama umesto jednostavne rečenice - nema drugog načina da se kosovski čvor olabavi.

U više navrata na ovim stranicama je analizirana politička situacija na Kosovu i često se nije dopadala čitaocima. Podjednako ona koja se odnosi na bližu i dalju prošlost, kao i sadašnja. No, uz uvažavanje svih mišljenja stanje je nepromenjeno: činjenica je da pregovori nemaju alternativu. Čak i sa, kako glavni pregovarač Srbije kaže, crnim đavolom.

Što je do sada bio Tači, a od sada će možda biti Haradinaj, mada se čini da su Vučić i Tači već dostigli priličnu sinergiju.

Dalje, činjenica je da Kosovo funkcioniše kao država, uprkos tome što nije članica Ujedinjenih nacija i što nema priznanje svih članica UN i EU. Funkcioniše na način koji je dobrom delu sveta neupitan, pa i samoj Srbiji koja pregovara sa kosovskim zvaničnicima i učestvuje na kosovskim parlamentarnim i lokalnim izborima. Treća, sa stanovišta prvo kosovskih Srba, potom i Srbije, najbolnija činjenica jeste da su tamo najvažniji politički faktori ljudi koji su bukvalno izvojevali kosovsku nezavisnost. Dodali mi tome jednostrano proglašenu ili ne, ne menja stvar.

Dakle, kosovski Srbi moraju da budu deo kosovskog političkog sistema ako žele da se održe na Kosovu. Podrška matice se podrazumeva.

Pitanje je, ako se sve to zna, čemu služe dvostruki aršini koji se najlakše svode na sintagmu premijer - zlikovac? Zar javno obeležavanje novoizabranog premijera kao zlikovca pomaže njegovim političkim partnerima? Pri čemu Haradinaj ima sve adute u svojim rukama, jer je do sada oslobođen svih optužbi. Jasno, ne zato što je nevin, već zbog toga što niko nije mogao da potvrdi njegovu krivicu; svedoci su "volšebno" nestajali ili menjali iskaz.

Glede Suda za specijalne zločine OVK u koji sve žrtve i zvanično Beograd polažu mnogo nade, još važi prezumpcija nevinosti. Ako Ramuš Haradinaj uopšte tamo dođe - posle formiranja nove kosovske vlasti i njegove izjave da dijalog nema alternativu, ni Srbiji ne odgovara da garant nastavka dijaloga ode u tamnicu.

Zapravo, čitava priča je potpuno jasna u smislu ko i s kim mora politički da sarađuje, ne da se voli, nego da sarađuje; nije jasno samo što se od toga pravi dodatna fešta? Iz nje izvesno neće profitirati ni Srpska lista, ni srpski narod na Kosovu - manjina, kako kažu i zvaničnici Srbije. Ni država Srbija, koja će pre ili kasnije morati da prizna, kako deo političara kaže, realnost. A realnost je da Kosovo nije deo Srbije, sa njenim pristankom ili bez njega, te da se sa Kosovom mora pregovarati kao sa državom.

Mora svako, ako želi da zaštiti svoju manjinu, svoju imovinu, svoje interese na toj teritoriji.

Slično je to i sa BiH, Makedonijom, Crnom Gorom, Hrvatskom. Zbog toga je, iako protokolarna, nedavna poseta Aleksandra Vučića Sarajevu važna - ne istorijska, jer je bilo predsednika Srbije koji su već bili u Sarajevu dobro dočekani - zaista važna. Koliko najbolje zna službena Banjaluka koja je posle sarajevskog samita odložila najavljeni referendum o statusu Srpske.

Moglo bi se navesti još tzv. nerešenih pitanja među državicama nastalim iz počivše SFRJ - rešenih je, na nesreću, mnogo manje - koja se manipulativno i ovde i tamo, s druge strane granice, dižu na rang vanrednog stanja, a onda skidaju ekspresno sa dnevnog reda. Primerice, ploča sa ustaškim pozdravom "Za dom spremni" u Jasenovcu, sramna u istoj meri u Novskoj gde je premeštena, kao što je bila u Jasenovcu. Kao što je sramna i pogubna i na mestu gde nije bilo prolivene krvi.

Gomila tih nerešenih pitanja nastala je u poslednjim ratovima ili obnovljena u njima. Gomilu tih pitanja činjenjem i nečinjenjem stvorili su oni koji ih sada rešavaju, ako ne lično kao glavnokomandujući, onda kao važni saradnici i podrška tadašnjim glavnokomandujućim.

Neka vrsta kosmičke pravde je da ih oni i rešavaju. Ali rešavaju stvarno, a ne da zagrebu, ubodu, zakrpe i ostave do nove prilike. Pri čemu i sami znaju, primerice, da je savršeno svejedno da li je u Prištini premijer Haradinaj, Kurti ili čak neki Popović - i on će, hteo - ne hteo, u Brisel gde će ga dočekati visoka predstavnica EU i pregovarač druge strane. Vučić, Tadić, Musliu, savršeno svejedno kako se zove. Važno je da zna svoju ulogu i da je dosledno igra.

Jer je alternativa već isprobana. Ratna. Posle nje su ratni neprijatelji postali posleratni drugovi i tako treba da se vladaju.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije