Izgledi za uspešnu reviziju postupka pred Međunarodnim sudom pravde u sporu Bosna i Hercegovina protiv Srbije za genocid na marginama su teorijske mogućnosti. Ovo kaže profesor Tibor Varadi, član oba pravna tima koja su zastupala Srbiju u tužbama za genocid koje su pokrenule BiH i Hrvatska. Uz lično uverenje da se pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu ne može dobiti pravda za narod, bilo koji, već eventualna satisfakcija za države.
Kao što se zna, apsolutni rok za podnošenje zahteva za reviziju postupka ističe 26. februara, kada se navršava 10 godina od presude kojom je Srbija oslobođena krivice za genocid počinjen u Srebrenici jula 1995. godine, a Vojska Republike Srpske označena je učiniocem tog zločina. Ovih meseci pred isticanje zvaničnog roka bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović najavio je da će podneti zahtev za reviziju, dok se tome protive predsedavajući tog tela, srpski predstavnik Mladen Ivanić i hrvatski član Dragan Čović.
Varnice koje se već sedmicama razmenjuju na relaciji Sarajevo - Banjaluka - Beograd svedoče da se Izetbegović upušta u vrlo rizičan poduhvat. Višestruko rizičan jer bi novi postupak mogao biti i kraj BiH. Ukoliko, naravno, Sud prihvati zahtev. Suprotno, halabuka koja se digla mogla bi da naškodi samom Izetbegoviću, mada se uvek može braniti činjenicom da je, eto, pokušao da ispravi ono što su drugi pre njega iskrivili.
Da bi uspeo, Bakiru Izetbegoviću je neophodno nekoliko nepobitnih stvari, a prva je krupna nova činjenica za čije se postojanje zna ne duže od šest meseci. Tako nalažu pravila Suda. I to ne u vidu rekla-kazala, nekog svedočenja, iskaza, već kao temeljan dokaz. Najbolje bi bilo, naravno, da ima, primerice, pisanu naredbu Slobodana Miloševića ili nekog od najviših oficira Vojske Jugoslavije iz 1995. godine Ratku Mladiću da pobije Bošnjake u Srebrenici.
Naime, revizija je moguća samo za nove dokaze o genocidu, a genocid je utvrđen samo u Srebrenici; presudom koja će uskoro postati konačna, ako ne bude revizije, kao počinilac je označena Vojska Republike Srpske. U tom svetlu, kako objašnjava i sam Varadi, presuda Radovanu Karadžiću ili eventualni iskaz Džefrija Najsa o umešanosti Srbije su, naprosto, okasneli; stariji su od šest meseci, pa nisu validni. Čak i kad bi bili uverljivi.
Takođe, ako se takva ključna činjenica nađe posle 26. februara, revizija nije moguća zbog već pomenutog desetogodišnjeg roka koji ističe.
Treba podsetiti i na još jednu pravnu začkoljicu koja Izetbegoviću i zagovornicima revizije stvara glavobolju - ko će podneti zahtev? Prema pravilima Međunarodnog suda pravde, to teško može biti sam Izetbegović jer mu je potrebna saglasnost ostalih članova Predsedništva BiH, a nema je. Zbog pravnog sleda stvari zahtev ne može podneti ni dosadašnji ovlašćeni zastupnik u postupku Sakib Softić.
Naime, Sud je, postupajući po zahtevu Srbije za reviziju postupka, zahtev odbio, ali taj je proces vodio kao zaseban, ne nastavak istog postupka, pa bi se to isto moralo, po logici, ponoviti i sa zahtevom BiH. A to znači da je potrebno novo ovlašćenje, sa potpisima sve trojice članova Predsedništva.
Sve napred navedeno je na terenu prava. Sama tužba, kao i zahtevi za njenim povlačenjem ili revizijom postupka mnogo su više na političkom terenu; baš kao što je i sukob u BiH bio surova politička činjenica. Etnički sukob u koji su uvučene sadašnje četiri države; BiH, Srbija, Crna Gora i Hrvatska. I tri naroda, koji žive u svim tim državama i dalje prilično zavađeni, s tim što je fokus na Srbima i Bošnjacima.
I što su stavovi o uzrocima rata i posledicama nepomirljivi, uključujući i stav prema genocidu u Srebrenici. Stare, nezaceljene rane novim sudskim postupkom bi se nanovo otvorile i produbile, a sukobljene strane još dublje zabile u svoje rovove. Ne samo među državama u sporu, već pre svega unutar BiH, koju bi eventualna revizija naprosto dokrajčila. Razorila. Ako je to vizija bilo kog političara u BiH, pre svega ključnih, onda revizija postupka nije samo to, već revizija života.
To, naravno, ne negira odgovornost koje su i sve pomenute države i svi narodi koji žive u njima imali i imaju i za onakav rat i za ovakav mir, ali te činjenice ne može da utvrdi Međunarodni sud pravde, već samo učesnici u sukobu i njihovi naslednici. Što, dabome, nije ni na vidiku.
Koliko je priča i sa tužbom, postupkom, pa i presudom, kao i mogućom revizijom komplikovana pokazuje i ona malena mogućnost sa margine da zahtev bude prihvaćen i Srbija oglašena krivom, skupa sa obavezom da plaća ratnu štetu Bosni i Hercegovini. U tom bi slučaju Srbi i ini iz Srbije štetu plaćali i Srbima iz Srpske (BiH), kao što bi i Bošnjaci iz Srbije plaćali Bošnjacima iz BiH. Iako su Srbi iz Srpske i Srbije bili na jednoj strani, a Bošnjaci iz BiH i Srbije na drugoj. U sukobu. I danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.