Bio je taj petak 13. mart zaista težak dan - otpočeo je vešću da je taksista ubijen iz automatske puške u naselju Padinska Skela, a tokom dana je utvrđeno da je bezumnik likvidirao i mogućeg svedoka, čoveka koji je stao da pomogne nevoljnicima.
Onda je Beogradom prostrujila strašna vest - usred dana u gradskom naselju Braće Jerković iz ruku majke oteta je dvogodišnja devojčica. Na sreću, posle nešto više od sat i hitre policijske akcije dete je nađeno živo i zdravo, a otmičari uhapšeni. Istraga će utvrditi šta je troje Francuza htelo da učini sa malom Mašom.
Veče je 13. mart pretvorilo u crni petak - u padu vojnog helikoptera Mi-17 poginulo je sedmoro ljudi: četiri pripadnika avijacije Vojske Srbije, anesteziolog i medicinski tehničar iz novopazarske bolnice i tada još bezimeni dečačić od pet dana. Iza stradalih je ostalo desetoro siročadi, pet udovica i jedna verenica koja se radovala svadbi na jesen. Dečačić iz porodice Ademović, rođen 8. marta u Novom Pazaru, uoči pokopa dobio je ime po dedi - Šahin.
Mali soko i šest sokolova nestali su u trenu. U vreme kad ovo pišemo svi su sahranjeni, sa mnogo bola i tuge, uz najviše državne počasti. Omer Mehić, Milovan Đukarić, Nebojša Drajić, Ivan Miladinović, Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović to su svojim delima i zaslužili, profesionalnim i još više ljudskim. U poslednju misiju krenuli su u pokušaju da mališanu spasu život. Nisu uspeli, a njihova misija sa tragičnim krajem otvorila je niz teških pitanja.
Šta se dogodilo na maglom obavijenom nebu uveče 13. marta iznad Beograda, nedaleko od aerodroma "Nikola Tesla" u Surčinu, gde je trebalo da se prizemlje? Prvi izveštaj vojne komisije trebalo bi danas (18. mart) da bude predočen javnosti. Jedan njegov deo veče ranije otkrio je premijer Srbije Aleksandar Vučić nagoveštajem da je, možda, došlo do kvara na letelici koja je bezmalo četiri sata kružila iznad Surčina. Premijer kaže da su poslednje reči pilota Mehića bile: "Vidim pistu... Imam problem, moram u penjanje". Ako je verovati ranijim nezvaničnim informacijama, hteo je na matični vojni aerodrom u Batajnici.
Helikopter je, podsetimo, u 22.31 izgubio vezu sa kontrolnim tornjem, a tri minuta kasnije nestao je i sa radarskih pokazivača. U 1.05 začuo je snažan udarac, a nepun sat kasnije pronađena je olupina sa svih sedam žrtava. Ali, da ne ponavljamo detalje tragedije koju svi čitaoci dobro znaju. Srpska se, recimo još to, odužila žrtvama dostojanstveno danom žalosti 15. marta kada je i Srbija žalila.
Vojska Srbije je već u subotu formirala dve posebne komisije; prvoj je zadatak da ustanovi ima li i čije odgovornosti, drugoj da li je bilo tehničkih smetnji da se let uspešno privede kraju. Ako je suditi prema prvim nagoveštajima - odgovornih neće biti; kvar je sve izvesniji iako su svi nadležni u Vojsci, Ministarstvu odbrane i avijaciji 14. marta tvrdili da je Mi-17 bio potpuno ispravan. Odbacili su i prve spekulacije o manjku goriva - koje deluju ispravno ako se ima u vidu dugo kruženje iznad Surčina. Nadležni su odbacili i sumnje u kršenje procedure, kako zdravstvene, tako i vojne. Moglo bi se još dodati da su amnestirani i mediji koji su ishitreno u petak uveče javili da je misija uspešno obavljena, a dečačić zbrinut u Institutu za majku i dete. Mediji i njihovi izvori. Sve to zajedno umesto da pomogne rasvetljavanju uzroka nesreće donosi pitanja koja se račvaju u više pravaca.
Prvo je potpuno logično: zašto je mališan vožen u Beograd, a ne u Kragujevac, najbliži veliki, potpuno opremljeni zdravstveni centar? I zašto helikopterom kada je novopazarski sanitet bio spreman da se preko snegom zavejanog Kopaonika domogne prvo Kraljeva - gde takođe postoji dobar zdravstveni centar - a onda i Kragujevca? Za Novi Pazar koji je u strašnom udesu imao tri žrtve od ključnog značaja je pitanje zašto Opšta bolnica nema aparat za disanje za decu? Za neupućene, reč je o gradu sa najvišim prirodnim priraštajem u Srbiji, najmlađem po proseku godina (sto hiljada stanovnika). Kome je takav aparat potrebniji nego njima? A zašto ga nema treba javno da odgovore gradska uprava i Ministarstvo zdravlja.
Ali, odlučeno je kako je odlučeno - da li ispravno i ako nije ko je pogrešio doznaće se valjda iz izveštaja zdravstvene inspekcije pošto vojna komisija tu nema ingerencija. Dakle, helikopter kojim je upravljao jedan od najboljih pilota, inače rođeni Dobojlija Omer Mehić, sa izvanrednom posadom, poleteo je iz Raške gde je preuzeo bebu i medicinsku pratnju. Prvo pitanje na koje vojna komisija treba da odgovori je zašto nije sleteo na obližnji aerodrom "Morava" u Lađevcima, kod Kraljeva. Otuda je kraljevački sanitet brzo mogao da prebaci bebu u svoj ZC Studenica ili nešto dalji Kragujevac, gde su je i očekivali?
Nad Sandžakom i tim delom Šumadije u petak naveče nije bilo guste magle kakva je obavijala Surčin. Tvrdnje vojnih vlasti da je Mi-17 sletao i u težim meteorološkim prilikama teško da mogu biti dovoljne, pa je naredno pitanje zašto je komandant 204. vazduhoplovne brigade VS Predrag Bandić izdao naredbu da se leti u Beograd? Na konferenciji na novinare u subotu preuzeo je odgovornost rečima: "Kao i uvek, ja sam izdao naređenje", ali je pomenuo da je odluku doneo ministar odbrane Bratislav Gašić. U kasnijim izjavama ta se odluka lagano gubi. Kao što se gubi značaj podatka da su upravo u to vreme zbog magle tri aviona "Air Srbija", koji su leteli iz Milana, Ciriha i Brisela za Beograd, preusmerena na Temišvar. Zašto se, onda, dok je komunikacije bilo, helikopter nije usmerio na neki drugi aerodrom?
Dalje, pred ponoć su upaljeni reflektori na stadionu Partizana, a u 0.30 i na stadionu Zvezde. Zašto se čekalo sat i po za takvo preusmeravanje letelice? To u svetlu tragedije može izgledati kao nevažno pitanje, ali nije, ako ne iz drugih razloga ono zbog sleda komandi i poteza u tada već spasilačkoj misiji helikoptera i svih sedam putnika, a ne samo bebe.
Uljuljkana netačnom vešću da je letelica uspešno prizemljena, a beba zbrinuta, Srbija je utonula u san i izjutra saznala strašnu vest čije se razrešenje još čeka, a otvoriće i brojna druga pitanja, među njima čime zaista VS raspolaže ako joj je četvrt veka stari helikopter bio najbolja letelica? Pa, ima li avijacija dovoljno ljudi - ne po kvalitetu, nego broju - da zastarele avione i helikoptere održava u ispravnom stanju? Šta će se desiti ako naiđe opet neka pošast kao prošlogodišnje poplave ako ne bude nove nabavke? Kako koordiniraju vojne i civilne vlasti međusobno ako donose suprotne odluke u istim uslovima?
Biće i čisto političkih pitanja, a jedno se nameće odmah: zašto niko od nadležnih na vrhu, uključujući premijera i oba ministra, pitanja javnosti doživljava kao napad na Vladu i obaranje vlasti? Zar, zaista, ikome treba argument tipa "da nije tako odlučeno svi bi pitali zašto je ta beba ostavljena?"
Nehotice ili hotimice, jedan od odgovora na ova pitanja dao je Nermin Duštinac, načelnik Službe anestezije bolnice u Novom Pazaru, u poslednjem govoru Dževadu Ljajiću i Miroslavu Veselinoviću, ali i svim žrtvama i celoj Srbiji: "U zemlji u kojoj je normalno da deca rađaju decu, gde kiša odseče jedan kraj od sveta, gde šest junaka u borbi za jedan petodnevni život postaju ptice bez krila u višedecenijski starom helikopteru, postoje i ljudi koji su spremni da se žrtvuju za druge... U zemlji u kojoj je bitnije gde će helikopter sleteti nego da li će sleteti i dalje postoje ljudi koji su spremni da polože svoj život u ime humanosti. Mića, Dževad i piloti su poleteli visoko na krilima ljubavi i više nikada nisu sleteli".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.