Eho bezumnih pucnjeva u Zvorniku sve jače se širi Srbijom i regionom. Policajac Dragan Đurić ubijen na poslu, još dvojica ranjena, mrtav napadač, uhapšena dva saučesnika. Sledeći je Beograd, piše štampa, s manje ili više opreza.
Strah pojačava i retro-svetlo bačeno na nedavno zauzimanje karaule Gošince u Makedoniji; još neobjašnjeno, dovodi se u vezu s radikalnim islamistima, mada nema naznaka da su naoružani ljudi s obeležjima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK/UČK) svoje "vojevanje" zaklanjali iza Alaha, kao što je to učinio Nerdin Ibrić, pucajući u samoubilačkom napadu na policajce u Zvorniku.
O stepenu strepnji rečito govori i činjenica da su čelnici Srpske i Srbije na stalnoj vezi, a u sredu pre podne, dok ovaj tekst nastaje, u Beogradu se održava mini-samit - predsednici Milorad Dodik i Tomislav Nikolić, premijer Aleksandar Vučić i ministri unutrašnjih poslova. Logično je pretpostaviti da će razgovorima prisustvovati i čelnici obaveštajnih službi.
Ima li potrebe za tim? Pitanje je izlišno, naravno da ima, a bilo bi još bolje da je sastanak trojni - uz učešće predstavnika Federacije BiH - a najbolje regionalni, jer se odavno zna da je Balkan i meta i izvorište svakojakog radikalizma. Zato se valja nadati da će se uskoro razgovarati na najvišem nivou svih ovdašnjih država, te da je prvi sastanak ove vrste na vrhu prevashodno razumljiv rezultat specijalnih veza Srpske i Srbije. U prilog ovome ide aktuelna poseta BiH ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića u funkciji predsedavajućeg OEBS-a, a još više najava zajedničkih konferencija o borbi protiv terorizma, koje će biti održane u Beogradu i Sarajevu.
Razlog više za nadu u opsežnu zajedničku strategiju borbe protiv ekstremističkog islamizma može se nazreti i u reakcijama zvaničnika BiH, koje su u medijima u Srbiji dobile značajno mesto, baš kao i gotovo iznenađujuće brze reakcije međunarodne zajednice. Svi su saglasni da je reč o terorizmu i da nema vremena za nadgornjavanja. Tako barem deluje s ove strane Drine i Save.
Velika tragedija i žalost koji su zadesili Srpsku i BiH povod su i za bacanje pogleda unatrag i pitanje koliko je Balkan, obuzet svojim socijalnim, ekonomskim i političkim brigama, uopšte svestan opasnosti koje se prikradaju, a povremeno eksplodiraju? I koliko je u svagdašnjim naporima da se ti problemi prevladaju vremena za analizu uzroka radikalizma? Imaju li svi naši političari dovoljno sluha i vida da opaze ko se šunja oko ljudi i kojih ljudi, kako i zašto miran momak iz kraja postaje monstrum - istovremeno ubica i žrtva?
Ukoliko bilo ko pomisli da u ovim pitanjima ima makar trunke pravdanja ubistva, daleko je od istine miljama svetlosnih godina. Nije bliže ni onaj ko pomisli da je ovo predavanje, pa i optužnica protiv vlasti, svejedno kojih. To su, naprosto, pitanja koja zahtevaju odgovore. Banjaluke, Sarajeva i Beograda, ali i Brisela i Vašingtona. I dok nadležni sriču odgovore, valjalo bi da prelistaju neki od sve brojnijih naučnih radova, koji nedvosmisleno pokazuju da je socijalna beda sve češće prvi okidač sile i potencijalno najveća pretnja globalnoj bezbednosti, izvorište terorizma. Na svim meridijanima, pa što bismo mi ovde bili izuzetak?
Naravno, odavno se zna, ne šuška nego zna, da teroristička Islamska država, iako hiljadama kilometara daleko od Balkana, ima i interese i interesente i ovde, ponajpre u BiH i Srbiji, ali i na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj Gori. Albaniju nikako ne smemo propustiti. Obaveštajne službe u regionu već duže pomno prate kretanje džihadista put ratišta i natrag, a prva vidljiva reakcija najizloženijih bili su zakoni protiv ratnika - povratnika, koje su izglasali parlamenti Srbije i BiH. Svih ratnika - povratnika, jer vojevanje u Siriji i Ukrajini nije suštinski različito iako uzvikuju različita božja imena.
Prema izvorima starim više meseci, u okviru ID postoji i tzv. Balkanska brigada, čiji se pripadnici ističu po surovosti, ako je u sumanitostima ID i Boko Harama, recimo, uopšte moguće stepenovanje surovosti. Potiču s Kosova, iz BiH i Srbije, a među njima je nemalo onih koji su, kako narod kaže, "preverili", preobraćenika u islam. Tokom prošle i ove godine bilo je dosta uhapšenih. Koliko tačno, nema skupne evidencije, dosta, ali očito nedovoljno, jer su povratnici, kao "žestoki" momcu bilo koje vrste, poseban mamac za vrbovanje mladih, zaludnih, nezadovoljnih ljudi.
Vera je tu samo izgovor. Čak ni sam broj aktivnih džihadista nije odviše bitan, jer kako je to gotovo proročanski kazao prošle godine ugledni vojni analitičar Aleksandar Radić, jedan ili dva čoveka mogu da naprave ozbiljan teroristički čin i ogroman problem: "On ne mora da ima masovnost, jer malim resursima postiže veliki efekat."
Zvornik je to više nego plastično i tragično pokazao.
Zna se i da je na trusnom, još neoporavljenom od ratova balkanskom području, proteklih godina nabujalo mnoštvo sumnjivih udruženja građana, koja se obilato finansiraju iz Libije, Libana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije; pod maskom humanosti i solidarosti neretko se kriju ekstremisti. U BiH, Sandžaku i na Kosovu su nikli brojni kampovi za obuku ekstremista, a obznanjeni obaveštajni podaci govore da se finansiraju iz Beča i drugih evropskih gradova. Ne od njihovih vlada, već organizacija i firmi koje vode ovdašnji ljudi.
Takođe treba reći da čelnici islamskih zajednica pretežno revnosno vode brigu o vernicima, kao i da ekstremisti nemaju podršku većine Bošnjaka. Štaviše, ljudi strahuju, a posebnu bojazan unose primeri mladih ljudi koji i svoju dečicu vode u kampove i na ratišta.
Sve je ovo tek provizorni ram za sliku koja se naglo ispunjava posle Zvornika. Ništa novo, ali to što se već znano i naučeno ponavlja isključivo posle tragedija trebalo bi da bude snažnija opomena. Nije utešna ni spoznaja da se čitav svet suočava s istim ili sličnim opasnostima, posebno ako se zna, a dovoljan je ovlašan pogled u istoriju, da svaki ekstremizam kumuje drugom i da se koloplet mržnje pre ili kasnije pretvori u užareno grotlo. U kom prvo i najviše stradaju nedužni.
I baš zato je saradnja u regionu ne potreba, nego imperativ i to saradnja koja ne podrazumeva samo kažnjavanje, već i ili čak prevashodno učenje. Svih, a naročito mladih i još mlađih. Ono najteže učenje, kako zlo ugledati i ophrvati mu se, odbraniti, biti oprezan, a ne mrzeti. Zadatak nadrealno težak, ali već ispostavljen. Pri čemu ne treba zaboraviti da je jedna od najtežih pouka 11. septembra nova segregacija, novo razdvajanje i stvaranje suprotstavljenih tabora, koje lagano prerasta u globalno.
Balkan je mrva tog šara, već dovoljno parcelisana sukobima i svaka reč, posebno s vrha, državnog i verskog, koja vodi daljem podvajanju može aktivirati skriveni barut. U kom će stradati neki novi Đurić i Ibrić.
Banjaluka i Beograd su povukli prvi politički potez; sledeći je na Sarajevu, onda Prištini, Skoplju, Podgorici, Tirani... Valja se nadati da stručnjaci za bezbednost rade svoj posao stalno i nepristrasno i još više da će ih glavni igrači pažljivo slušati. Jer, kako jednostavno napisa poznati novinar Borko Jakšić u današnjoj "Politici", samo su naivni mogli da pomisle da je džihad daleko od Balkana. I, dodajmo, samo naivni veruju da će Zvornik biti poslednji i da neće biti osvete.
P.S. Poslednja vest kaže da će Evropska unija sa 10 miliona evra pomoći zemljama zapadnog Balkana da se izbore s islamskom radikalizacijom i prilivom terorista. Konačna odluka biće doneta u maju, ali nesumnjivo je zločin u Zvorniku digao uzbunu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.