Kvalitetni i edukovani konobari zbog boljih plata odlaze u inostranstvo. Ali nije samo to u pitanju... Ne mogu izdržati napetost, prekovremeni rad, rad na crno, neuplaćivanje doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje.
Ljudi ne mogu dizati kredite. Uskraćivanje normalnih, osnovnih uslova rada (čitaj: i života) radnici ne mogu više da trpe. Odlaze.
Odlazak ljudi u inostranstvo već je postalo tema o kojoj svi govore, problem koji svi prepoznaju ali niko, čini mi se, ne nudi rješenja, a one koji su postavljeni da o tome brinu očigledno nije mnogo briga. Odlaze sve generacije, odlaze razni obrazovni profili, od visokokvalifikovanih do onih sa zanatima, jedino je bitno da im je diploma priznata u EU.
Nije novost ni to da se visokoobrazovani mladi ljudi ponovo vraćaju u srednje škole, doduše vanredno, da bi dobili diplomu medicinske škole ili npr. varioca, i nije im to iz poniženja. Najveće poniženje za njih jeste minimalac od 400 KM sa kojim ni kao samci ne mogu da prežive a kamoli da izdržavaju porodicu. Jesu li se za to školovali? Kad sebi postave pitanje otići ili ostati, kad uporede platu u BiH sa hiljadama evra u EU, kad uporede odnos prema radniku, ma cijeli sistem - odluka je jasna. Dok ih ovdje često tretiraju kao robove i mašine, tamo ih poštuju i imaju razumijevanja.
Pitaju se ljudi ko će u ovoj zemlji ostati, ko će raditi, ko će rađati?
A ja vas pitam, zašto bi bilo ko, ko ima šansu da ode, uopšte ostao i bio žrtva ovog sistema? Nema baš nikakvog razloga za to.
Nije ovo prvi talas odlazaka u novijoj istoriji ove zemlje, bliska iskustva nam samo svjedoče o tome koliko je bilo pametno otići i sedamdesetih i devedesetih, zar i sad da budemo naivni?
I nisu samo novac i zarada u pitanju, perspektiva je mnogo važnija. Mogućnosti koje ovdje nikada dostići nećemo i prilike koje ćemo propustiti gledajući kako ih neko drugi grabi, ništa bolji ni obrazovaniji od nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.