Davida Albaharija u njegovim djelima ima mnogo, možda i previše. "Zašto da izmišljam druge likove kad ni za sebe nisam uveren da znam ko sam", kaže David Albahari, poznati srpski pisac i prevodilac, koji je svoju zemunsku adresu prije više od 16 godina zamijenio onom u Kalgariju u Kanadi.
On od svoje prve knjige "Porodično vreme" iz 1973. godine do danas i dalje vjeruje da je pisanje proces u kojem stiče nove spoznaje o sebi i svijetu, svako djelo za njega je otkrivanje. Njegova djela poput "Pijavice", "Opisa smrti", "Snežnog čoveka", "Ludviga", "Pelerine", ali drugih, među kojima je i "Mamac", koji je nagrađen NIN-ovom nagradom za roman godine, dočekana su s velikom simpatijom publike i kritike, ali je sa romanom "Ćerka" izazvao još veće simpatije prvih, ali zato i neka osuđivanja druge kategorije (kritike).
Albahari u razgovoru za "Nezavisne" progovara o statusu knjige, romanu "Ćerka", kritici, erotskom kao tabuu, fascinacijama i najvećoj bolesti savremenog društva.
NN: Vaš roman "Ćerka" iznenadio je, moglo bi se reći, više kritiku nego publiku. Neki smatraju da niko ne bi ni pomislio da bi se David Albahari upustio u opise eksplicitne erotike. Šta mislite o tome?
ALBAHARI: Izgleda da je taj moj mali roman potpuno pogrešno pročitan, jer to je prvenstveno priča o mogućnostima pripovedanja. Pitanje sa kojim se narator suočava je jednostavno: da li se jezik pripovedanja menja u skladu sa promenom tematike? Da li se, recimo, priča sa erotskim sadržajem može ispričati istim jezikom kao i priča o sudaru dva automobila ili priča o kupovini lubenice na gradskoj pijaci? Uostalom, koju terminologiju upotrebljavaju ljubavnici u krevetu? Da li će neko od njih pomisliti na reči tipa "genitalije", "spolovilo", "ud"? Sigurno da neće. Ukratko, ja sam pisao onako kako jeste. Pa zar se ne očekuje od pisca da govori istinu? Da bi ispričao svoju priču, pripovedač je morao da koristi jezik koji odgovara situaciji, a kada je ta priča završena, pripovedač prelazi na jezik koji mu je neophodan za novu situaciju i više se ne vraća jeziku erotske proze.
NN: Iako pisac ne bi trebalo da brani svoje djelo na način zašto je i kako napisao nešto u njemu, jer je knjiženo djelo po sebi fikcija, Vi ste morali da obrazlažete zašto ste koristili "otvorene" izraze za intimne dijelove ljudskog tijela i detaljne opise seksualnog čina. Zašto?
ALBAHARI: Ni meni nije jasna takva reakcija - kao da umetnik nema slobodu izbora i pravo da piše o onome što ga zanima. Zato sam za svaki slučaj rešio da u novom romanu pišem o ratu. To će možda kritičarima više prijati.
NN: Aleksandar Dunđerin u svom osvrtu na Vaše djelo "Ćerka" uzeo je sebi slobodu da napiše da se "kritika" nije oduševila ovim romanom, te da su se neki suzdržavali i neodređeno ga okarakterisali kao "spremnost na provokativnu otvorenost" (Saša Ilić, urednik "Betona"), do onog koji "nije ništa razumio" (Teofil Pančić, "Vreme"). On ističe da se Vi iscrpljujete prevashodno u tematskim inovacijama, osvježenim i erotskim bizarnostima, ipak znatno udaljenim od seksualnih morbidnosti Markiza de Sada. Zbog čega su se stvorile takve reakcije? Da li naše društvo nije još spremno za jedno takvo djelo?
ALBAHARI: Mislim da uopšte nije reč o nespremnosti društva, kao što ne mislim da je moj mali roman revolucinaran na bilo koji način. Mnogi naši pisci su pisali erotsku prozu - npr. Vladan Matijević, Dunja Radosavljević, Sava Damjanov, Zoran Ćirić - dakle, nije u pitanju neka netaknuta oblast, a ne mislim ni da je naše društvo protiv takve vrste pisanja. Meni je, kada je reč o mom doprinosu ovom žanru, najzanimljivije to da mi je znatan broj čitateljki rekao da im se knjiga dopala, dok, s druge strane, gotovo nijedan čitalac nije poželeo da mi kaže šta misli o knjizi.
NN: Imajući u vidu koliko je prašine diglo Vaše pisanje o seksualnosti, da li je osnovica romana, sukob između dva profesora, došao u drugi plan?
ALBAHARI: Da, prava priča je ostala u drugom planu, a ono što je trebalo da posluži kao uvod izbilo je u prvi plan. Priča o kukavičkom odnosu dvojice profesora, zamišljena kao pomalo posprdna priča o univerzitetskom svetu, predstavlja u nekom smislu nastavak razmišljanja (na temu univerziteta i akademskih likova) koja se pojavljuju u mom romanu "Snežni čovek". Slika univerzitetskog života u ta dva romana uopšte nije laskava, i možda će se kasnije, kada umine priča o erotskom aspektu, čitaoci više zainteresovati za nju.
NN: Izjavili ste da je "Ćerka" najkomičniji roman koji ste dosad napisali. Šta ga odlikuje kao takvog?
ALBAHARI: Odnos dvojice pofesora je svakako najkomičniji u romanu, kao i njihov "dvoboj" koji je zapravo parodija viteških dvoboja iz vremena Robina Huda ili pak dvoboja iz ruske tradicije i književnosti. I sama priča o erotskom susretu profesora i devojke koja voli da gleda pornografske filmove je dopunjena komičnim scenama i dijalozima. Sve u svemu, ukoliko čitalac priđe ovom romanu bez predrasuda, moći će, verujem, lepo da se nasmeje. Komičan aspekt svih dešavanja u romanu trebalo je da posluži kao olakšanje spram erotske tematike.
NN: U jednom intervjuu ste izjavili da "pisac piše priču koju mu diktira neki unutrašnji glas, ali on ne zna nameru tog glasa". Da li ste možda mislili na onu Aristotelovu teoriju koji u pojmu mimezis objašnjava podražavanje ljudskog djelovanja, posebno umjetničkog, kroz neki unutrašnji nagon?
ALBAHARI: Nisam mislio na navedeni Aristotelov citat, već sam opisao ono što mi se događa kada pišem. Nedavno sam pročitao kako neko kritikuje taj moj stav i dodaje da nikada ne bi mogao da piše ukoliko ne zna o čemu će pisati. A ja, s druge strane, ne bih mogao da pišem ako bi moje pisanje trebalo da bude odgovor na neku unapred poznatu priču ili osobu. Pisanje je za mene otkrivanje.
NN: Odličan ste literarni slikar ljudskih karaktera. U skladu s tim, dobar ste posmatrač ličnosti oko sebe. Postoji li ličnost koja Vas je fascinirala i čime?
ALBAHARI: Razmišljajući o Vašem pitanju, uvideo sam da me najviše fasciniraju osobe koje, u stvari, ne poznajem, ali koje volim da zamišljam, odnosno da pokušam da ih stvorim u mojoj mašti. Na takav način fascinantni su mi ljudi kao Ludvig Vitgenštajn, Tomas Bernhard, Tomas Pinčon. Od ljudi koje viđam ili sa kojima se družim fascinantan mi je Miroslav Mandić, autor čudesne, pešačke "Ruže lutanja", jedan od najoriginalnijih umetničkih stvaralaca koje sam sreo.
NN: Nema pisca koji detalje iz svog života nije utkao u svoje djelo. Koliko je Davida Albaharija u njegovim djelima?
ALBAHARI: Mnogo, možda i previše, ali ja sam uvek govorio da me zanima ona priča koja govori o meni. Naravno, u nekim knjigama ima više autobiografskih elemenata nego u drugima, ali čak i u onima koje naizgled ne mogu da imaju veze sa mnom, ja sam se nekako provukao u njih. Tako u knjige sa dosta autobiografske građe spadaju zbirke priča "Porodično vreme" i "Opis smrti", romani "Cink" i "Mamac", i niz drugih naslova. U knjige bez uočljivog prisustva te građe spadaju romani "Sudija Dimitrijević", "Ludvig", "Brat" i "Ćerka". U poslednje vreme osećam pritisak u sebi da ponovo pišem priče kao one koje sam pisao u prvim knjigama, posebno u "Porodičnom vremenu", ali to vreme je tako daleko da uošte nisam siguran da bih se doista ja vratio u taj period. Sada sam, ipak, neko drugi.
NN: Budući da ste aktivni posmatrač dešavanja oko sebe, šta mislite koja je "najteža bolest" savremenog društva?
ALBAHARI: U ovom trenutku čini se da je najveća boljka savremnog društva tzv. politička korektnost, koja, kao neka vrsta samobičevanja, tera zapadnog čoveka da prihvati krivicu za sve što je loše na svetu. Ne kažem da zapadni, beli čovek nije činio loše stvari - naravno da jeste, ali ne vidim zašto sada treba da se izvinjava za sve ono što su radili njegovi daleki preci. To je isto kao kada bi neko hteo da vas ubedi da je rasizam svojstven samo belom čoveku i da među pripadnicima ostalih rasa nema rasizma. Koja besmislica! Mržnja, zavist i negativan naboj prema drugim rasama postoje kod svih ljudi. Svi ljudi su isti, koliko u dobru, toliko i u zlu.
Knjiga izgubila bitku
NN: Evidentno je da smo ušli u eru Interneta i elektronskih knjiga. Da li "stvarna" knjiga gubi bitku s Internetom ili će uvijek biti više onih koji uživaju čitajući je držeći je u ruci?
ALBAHARI: Knjiga je već izgubila trku sa Internetom i verujem da će ubrzo - pogotovo u Severnoj Americi - početi da nestaje. Rastu nove generacije kojima knjiga kao knjiga ne znači ništa. Naša nostalgična zapomaganja njima su smešna. I jesu smešna, jer za čime mi to žalimo - za jednim objektom, predmetom koji je već prošao kroz nekoliko oblika. Nekada su knjige bile u obliku svitaka, pa još ranije u obliku glinenih pločica i kamenih ploča, pa zašto je onda strašna pomisao da će knjiga nestati? Sve dok nije ugrožena sama pismenost, format knjige uopšte nije važan. Mi već ionako više vremena u toku dana provodimo čitajući sa ekrana nego sa odštampane stranice. U pitanju je samo navika, ništa više.
Prozor u svijet
NN: Odrasli ste u porodici gdje je knjiga zauzimala posebno mjesto i gdje se ona uvijek poklanjala za rođendane. Međutim, toga skoro više nema. Šta mislite, gdje i kada se izgubila ta navika i koje su eventualne posljedice na odrastanje generacija koje dolaze?
ALBAHARI: Možda se ništa nije desilo sa ljudima, možda je to samo odraz situacije u kojoj se knjiga našla. Naime, knjiga nije više ona središnja tačka koja omogućava svetu da dođe do nas, a i nama da odemo u svet. Nekada, kada je dete dobijalo knjigu, ono je dobijalo "prozor u svet". Sada postoje mnogi drugi prozori kroz koje deca mogu da gledaju svet, a svaki od njih je brži od knjige. Istu sudbinu doživela je, recimo, filatelija. Uz nju smo učili geografiju, imena kraljeva i političkih lidera, istoriju Olimpijskih igara, imena glumaca i književnika, dela poznatih slikara i dr. Odavno više niko ne sakuplja marke, jer retko ko piše pisma, a mnoge zemlje su prestale da štampaju poštanske marke. Svet se menja i mi se menjamo s njim, neko voljno, a neko nevoljno. Uspomene nam postaju glavna uteha, ali ništa ne može da zaustavi proces koji sve nas vodi neumitnom kraju. Zato nam se povremeno čini da neko namerno menja svet samo zato da bi nam što pre izbio oslonac ispod nogu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.