Književnost

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": O ljubavi, bolu i usamljenosti

Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": O ljubavi, bolu i usamljenosti
Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za "Nezavisne": O ljubavi, bolu i usamljenosti
Isidora Bjelica

Piše mi jedna divna dama o tome kako je bez ikakve najave ostala bez ljubavi svog života, bez svog muža s kojim je imala najveću ljubav i sreću. I sada tuga, bol, neverica i pitanje kako dalje... Pišem joj koliko je blagoslovena da je imala toliku ljubav, ja koja već pet godina živim u stalnoj senci smrti i koja osećam i gledam bol rastanaka, preranih odlazaka, zapitanosti zašto ovoliko bola znam, koliko je retko da neko i doživi takvu ljubav.

Pre svega, kolika je blagodat otići tako lako bez teške bolesti koja uništi sve lepo, lako i radosno u našem životu. A zatim koliko se ljudi u ovoj surovoj dolini plača može pohvaliti da je imalo tako savršenu ljubav bez bola, bez izdaja, bez egoizma, bez ljutnje, bez besa, bez onog strašnog osećaja da smo zajedno, a da smo sami u pomračini sopstvene smrtnosti i bola... a to je tuga kada svaki dan osećaš koliko si usamljen u sopstvenom bolu i kad ne plačeš, već ti se same suze prolivaju od jeze zida sopstvenog bola i samoće i samo vapiš dragom Bogu u nadi da od toliko tužnih i bolnih može čuti i tvoj glas.

Ali to je ovaj život, večna promena, nemogućnost da bilo šta zadržimo, a naročito sreću u krhkosti ovog sveta i ovog tela... i neretko nas koji živimo u velikoj boli samo strah od smrti drži još uvek u životu. Neko je kao ova divna dama mučen onim što je imao, a izgubio i tek je sad u jezivoj naglosti voljenog shvatila koliko je bila srećna i tek je sad u tom razumevanju sopstvenog gubitka spoznala svu veličinu sopstvene sreće i nesreće. I šta vredi da joj kažem kolika je blagodat doživeti takvu ljubav kad 95 posto ljudi sa ovog sveta odlazi s osećajem gorčine, promašenosti i usamljenosti. Gledala sam pune sobe, gužvu oko kreveta bolesnika, a njegove zenice mi govore koliko je sam i kako niko od tih bližnjih nema vremena ni snage da probije njegovu barijeru tuge i straha, da preuzme bar malo suza i briga, da ga zagrli tako čvrsto da ovaj oseti da, iako niko drugi ne može za nas nositi ni najmanji deo našeg krsta, bolesti, smrti, ipak nismo sami. A osećaj usamljene napaćene duše najteži je osećaj na svetu.

I šta vredi, neće ženi biti lakše u njenoj usamljenosti ako joj otkrijem koliko je onih koji su usamljeni pored onih s kojima žive. Niti se može živeti u uspomenama koje su nepovratno otišle u maglini prošlosti niti ima nade za ono što mnogi srećnici nazivaju budućnost, a misle da im pripada.

Nema rangiranja tuge i bola, svakom je njegov najveći jer je njegov!

Zaključani u sopstveno JA svako vodi svoju bitku da zahvalnost pobedi gorčinu i tugu ma kako težak životni scenario da nam je zapao. A lek za tugu ne postoji, osim ono - misliću sutra - koje izgovara Skarlet O'Hara u "Prohujalo s vihorom".

Misliću sutra čak iako to sutra neću doživeti, jer mučionica sopstvenih misli najgora je sprava za mučenje. I ako u tom bolu bilo ko uspe da nam podari reči ili zagrljaj razumevanja, od kojih bar za tren osetimo da nismo sami u vrtlogu nestajanja i prolaznosti, e to je mirakl, to je ljubav koja jedina pruža utehu.

STOP!

nije sloboda govora

zalbe.vzs.ba

Govor mržnje je krivično djelo!

huškanje, diskriminacija, prijetnje i uvrede po nacionalnoj, vjerskoj, rodnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi

neće biti tolerisane

na našem portalu

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije